Трудимо се да кажемо нешто о језику и култури

Специјално за „Политику”
Париз – Севги Тиркер Терлемез је рођена 1948. у Турској, где је провела детињство и младост, више школе завршила је у Француској, којој се вратила са кћерком Серпилекин Аделине Терлемез. Њих две су списатељице, преводиоци и драматурзи и живе и раде у Паризу и Истамбулу, уреднице су Оријенталне едиције издавачке куће „Харматан”. Севги је предавала француски у Бордоу, радила као аташе, има објављене четири књиге поезије и прозе, преводи на турски.

Волела бих да кажете нешто о колекцији објављених књига у вашој едицији у „Харматану”, али да почнемо од последње „Писма из егзила (1975-1995)” Недима Гурсела, у којој су Гурселови разговори са Етијамблом?

Књигу Недима Гурсела су француски издавачи одбијали тврдећи да није занимљива, да се неће продавати. Међутим, нас је занимала специфична тема књиге, писма великог професора књижевности Етијамбла и студента Гурсела. Постале смо свесне Гурселовог утицаја на читалаштво у тренутку док смо разговарале са њим поводом овог рукописа: пет стотина студената је дошло на универзитет у Анкари да га слуша. А зашто? Упркос дугогодишњем боравку у Паризу, Недимов турски је савршен. Као преводилац и списатељица свесна сам колико његов дар за језик очарава слушаоце. Са своје стране пак Етијамбл се већма залагао за правилну употребу језика, њихову кореспонденцију читамо као најбољу књижевност која нас учи важним елементима у области рецепције. Најпосле, Недим је постао познати светски писац и као што кажу „Бекет пре Бекета” и ова писма су исповести младог Недима пре но што је постао Гурсел. Како сам и сама била студенткиња одана свом професору литературе, било ми је задовољство да уредим књигу која говори о фасцинацији младог студента славним професором. Али ова књига не говори само о поштовању које је студент указао Етијамблу, она говори и о поштовању које је страни студент указао француском језику.

Када погледамо француска издања Гурселових књига, превод је у њима доиста леп и питак, а најчешће га је са турског на француски преводио Жан Деска. Ако отворимо „Википедију”, наћи ћемо опаске турских читалаца који су гласно негодовали што је Орхан Памук добио Нобелову награду, по њима мање заслужан кандидат од Гурсела. И ми смо у Југославији имали мртву трку између Иве Андрића и Црњанског.

То је деликатна опсервација, добро познајем свој матерњи, турски, и могу лично да посведочим да Памук боље звучи на француском и енглеском него на турском, његови изрази на турском нису до те мере богати. Моја кћерка Серпилекин, апсолутни стручњак за Бекета, докторирала је на његовом делу, преводи Бекетова дела на турски и нас две се трудимо да кажемо нешто о језику и култури који многима у данашње време нису више важни. Одувек сам сматрала пак да имам две отаџбине, Турску и Француску.

Можете ли да нам испричате како је дошло до покретања „оријенталне” библиотеке?

Филип Танселен је објавио Серпилекину поезију у познатој едицији Харматана „Песници пет континената”. У то време, почетком 2000. године, почели смо са директором „Харматана” да разговарамо о стварању оријенталне колекције. Назвали смо је „Турски поглед”, али она садржи дела која су настала укрштањем Истока и Запада. Занимљива је и недавно објављена књига о поезији Назима Хикмета аутора Ерхана Тургута. Овог аутора смо већ раније објавили са књигом о Ђордану Бруну која говори и о првој  туркињи затвореној због политчиких опредељења.

Ко су ваши аутори? На првом месту у вашој библиотеци је Хасан Еркек, драмски писац и песник који је чест гост и код нас у Србији.

Серпилекин и ја смо овде списатељице сценарија о великој љубави чији протагонисти завршавају у инвалидским колицима. Ту је затим професор филологије Тугрул Инал, чију изванредну студију о Бодлеру смо недавно објавили, те монографија једног од највећих турских песника Орхана Велија. Објавили смо и савременог песника Ездемира Инџеа, као и дело филозофа Шахина Јениширлиоа „Човек и слобода”. Иранац турског порекла Вали Сулејманолу пише поезију на старински начин, како је писана пре муслиманског освајања, а књига носи наслов „Древна турска поезија”. Ту је и књига глумца и драматурга Тамера Левента „У случају да се догоди”, која говори о имагинарном животу Насрудин-хоџе, наводно васкрслог, који препричава садашња збивања. Левентова дела су веома присутна у Француској, сарађивао је годинама са париским театром Рон Поен. Занимљиво је дело универзитетског професора Екрема Аксоја, оно прати утицај француске књижевности на турске писце од отоманске империје па наовамо. Препоручила бих књигу новинарке Шуле Тиркез, кћерке Ататурковог генерала која даје незаборавно историјско, породично сведочанство Ататурковог времена. Драмски писац Али Појразлу је аутор приповедака „Забрањено позориште”, а објавили смо и позоришни комад „Љубичасто радно одело” Ферхата Лилџија о четири сиромашне спремачице у љубичастој униформи које желе да се реше свог друштвеног статуса те организују пљачку банке. Ево и моје збирке приповедака „Неко други међу свима нама другима” (2008–2021), а чије значење је: сви смо ми други – другима и свако од нас нешто посебно значи. Од књига које су уследиле истиче се Иналово дело о Орхану Велију, великом песнику који је изненада преминуо. Пронашли су његова писма жени коју је бескрајно волео а за коју нико није знао. Након ове књиге стигао је Недим Гурсел и његова писма Етијамблу.

Слушам из прве руке шта сте објавили и рађа се питање: можемо ли вашу колекцију условно назвати (услед тематске и стилске блискости) „колекцијом Назима Хикмета”?

Да и не, пазите, сви у Турској па и у свету, неизмерно воле Хикметову реч, али жеља нам је да у овој колекцији прикажемо поетску баштину других песника, Орхана Велија, на пример.

Који су планови за будућност ове библиотеке?

Као и до сада, желимо да објављујемо поезију, у стиху али и у прози, жеља нам је да објављујемо различите књижевне жанрове, стављајући нагласак на реч „књижевне”. Данас се губи тенденција објављивања чисте књижевности, донекле из комерцијалних разлога. Жеља нам је да објављујемо што више билингвалних књига, Хасан Еркек је већ билингвално штампан. Да сумирам: објављиваћемо сва дела која краси слобода израза, тачније слобода мишљења. Дела не морају да потичу из Турске или било које оријенталне империје, она треба да носе у свом писању елеменат повезивања такозваног оријенталног и западног дела планете.