Године ненормалне нормалности

Ништа није могло да спречи да Зоран Милановић и наредних пет година проведе у резиденцији на Пантовчаку, а надмоћни тријумф „хрватског Трампа” и у другом кругу председничких избора значи наставак оштре конфронтације с премијером Андрејем Пленковићем и доноси бриге Бриселу.

„Ова победа ми је велико признање, акт поверења људи према мени. Послали смо поруку онима који је требало да је чују и молим да је чују... Борба не престаје, праведна, чиста и легална”, поручио је у победничком говору де факто лидер хрватских социјалдемократа (СДП), који је освојио 74,68 процената, 1,1 милион гласова. Милановићу је у првом кругу 29. децембра недостајало мање од процента да понови резултат који је 1997. остварио само први председник Фрањо Туђман.

Независни кандидат Драган Приморац, који је имао подршку владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) и њеног лидера Пленковића, добио је тек 25,32 одсто, 380.000 гласова, што је најтежи пораз конзервативаца на председничким изборима од проглашења независности 1991.

Милановић је, као и у првом кругу, тријумфовао у свих 20 жупанија и граду Загребу, што је последњи пут успело Стипи Месићу на изборима 2005. Фијаско ХДЗ-а намеће питање колика је одговорност њиховог лидера што се ослонио на кандидата који се описује као један од најслабијих икада до сада, за кога се знало да не може да победи, али Пленковић је чврстом контролом своје партије такву анализу спречио.

Приморац је признао пораз од ривала од кога га одвајају „потпуно различите духовне, моралне и професионалне вредности, као и идеје о будућности земље”, али је, као и Пленковић, одбио да честита победнику. Одлуку су правдали тиме да то није учинио ни Милановић после победе Колинде Грабар Китаровић 2014, после победа ХДЗ-а на парламентарним изборима априла прошле године, као и да је одбијао да присуствује конститутивним седницама Сабора.

Континуитет непоштовања елементарног политичког бонтона, али и институција, шаље ружну поруку која баца тамну сенку на демократију, иако је Милановић ХДЗ-у у победничком говору „пружио руку” сарадње, што му је као великом победнику било лакше. Понуда, за коју многи сумњају да је искрена, одбијена је. Пленковић није био на његовој инаугурацији 2019, а бојкотоваће и ову, као и председник Сабора и сви из ХДЗ-а.

Ескалација у најави, пошто ни ХДЗ није толико слаб, а ни СДП толико јак како би могло да се закључи на основу председничке трке. Влада ће настојати да пред Уставним судом председнику ускрати нека овлашћења, посебно кад је реч о питању одбране.

Хрватска улази у још једну етапу напете кохабитације председника, кога оптужују за антиевропске и проруске ставове и улични говор, и премијера, коме грађани на терет стављају економске проблеме, највишу инфлацију у зони евра, исељавање, корупционашке афере на министарским нивоима и амбицију да буде апсолутни господар Хрватске.

„Њихови односи су специфични. Назвао бих их ’ненормалном нормалношћу’”, оцењује политички аналитичар Берто Шалај.

ХДЗ и СДП су маргинализовали све друге странке с леве и десне стране политичког спектра приближавајући земљу бипартијском моделу, али бирачи су показали да не желе да ХДЗ контролише све полуге власти. Плебисцитарна подршка коју је Милановић добио више је кажњавање премијера и његове владе, а мање израз масовне захвалности контроверзном Милановићу, кога критичари због провокативних изјава и прекорачења надлежности називају „уставним хулиганом”, а због борбеног стила комуникације пореде с Доналдом Трампом.

Милановићева кључна порука бирачима била је да не дозволе да шефа државе изабере Пленковић, „који жели послушника (Приморца) који ће спроводити његову личну вољу”. Кандидат левог центра од избора је направио трку лево-десних ставова. Ослањао се на Туђманову тактику, чак и његов слоган „Председник за председника”. Иако је период између 1997. и 2000. био најтежи за демократију, време међународне изолације Хрватске, Милановић годинама гради наратив суверенизма, на којем је играо и „отац” нације, на платформи која је директно супротна премијеровом ослонцу на ЕУ и савезнике у НАТО-у.

Милановића описују као „председника са ставом”, али његов разбарушени стил је прилично амбивалентан. Приказивао се као централиста и децентралиста, идеолог и критичар ЕУ и НАТО-а. Заступао је и непријатеље цивилног друштва и заштитнике људских права.

Тактика је успела. Сем својих социјалдемократа, успео је да привуче чак петину бирача десног центра незадовољних учинком владе, одабиром кандидата ХДЗ-а и заморених разменом баража увреда између председника и премијера, што се видело и по ниској излазности од само 44 одсто.

„Велики тријумф Зорана Милановића, до којег је дошло насупрот његовој опозицији, не зато што је кандидат с карактером, него јер није претеривао с карактером... па је због тога могао да купи и оне којима је ХДЗ-а наврх главе, па и оне којима је Пленковића наврх главе”, сматра аналитичар Жарко Пуховски.

Партнери у Европској унији не крију забринутост због победе Милановића, кога описују као популисту наклоњеног Кремљу. Медији у Украјини подсећају да се „пријатељ Русије” противи слању хрватских војника у мисију НАТО-а, да је критичар западне помоћи Украјини и придруживања НАТО-у, некога ко је Евромајдан 2014. описао као – пуч.

У Москви констатују да је Милановић осудио „специјалну војну операцију”, али додају да је влада у Загребу дала Украјини 300 милиона долара помоћи. Подсећа се и да је западне санкције Русији оценио као неделотворне.

Милановић је са симпатијама говорио о „српском свету”, а истовремено је био и оштар националистички критичар Србије. Заступао је и унитарну грађанску БиХ, а док се сретао с непопуларним лидером Републике Српске храбрио потенцијални сепаратизам Херцег-Босне.

То што је Приморац добио више гласова у дијаспори, посебно у Русији и Србији, Милановић неће заборавити. Програм некога ко се руга туђим мајкама јер су наводно Српкиње јесте да спречи да Хрватска не иде у погрешном правцу, да буде брана од окупације друштва и „вучићевског тоталитаризма”, у које га увлачи Пленковић.

Наратив о Србији који постоји у Хрватској неће се променити. „Мислим да је потпуно свеједно, ко год да је победио, не би се променило ништа”, констатовао је Александар Вучић.

Победа је свакако мотивишућа за СДП, који се нада да ће капиталисати на референдумском кажњавању начина на који Пленковић води државу. Да ли ће лидер СДП-а Синиша Хајдаш Дончић изаћи из сенке Милановића, који је фактички ауторитарни лидер опозиције колико је и Пленковић ауторитарни вођа власти?

Прилика какву СДП дуго није имао указује се већ на локалним изборима у мају. Извесно је да ће брутални изборни дебакл мобилисати ХДЗ. Током другог Милановићевог мандата биће и парламентарних избора. Хоће ли се он одлучити за политичку пензију или ће евентуално, у сарадњи са СДП-ом, истакнути своју кандидатуру за премијера, као што је једном већ покушао?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа