Godine nenormalne normalnosti

Ništa nije moglo da spreči da Zoran Milanović i narednih pet godina provede u rezidenciji na Pantovčaku, a nadmoćni trijumf „hrvatskog Trampa” i u drugom krugu predsedničkih izbora znači nastavak oštre konfrontacije s premijerom Andrejem Plenkovićem i donosi brige Briselu.

„Ova pobeda mi je veliko priznanje, akt poverenja ljudi prema meni. Poslali smo poruku onima koji je trebalo da je čuju i molim da je čuju... Borba ne prestaje, pravedna, čista i legalna”, poručio je u pobedničkom govoru de fakto lider hrvatskih socijaldemokrata (SDP), koji je osvojio 74,68 procenata, 1,1 milion glasova. Milanoviću je u prvom krugu 29. decembra nedostajalo manje od procenta da ponovi rezultat koji je 1997. ostvario samo prvi predsednik Franjo Tuđman.

Nezavisni kandidat Dragan Primorac, koji je imao podršku vladajuće Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) i njenog lidera Plenkovića, dobio je tek 25,32 odsto, 380.000 glasova, što je najteži poraz konzervativaca na predsedničkim izborima od proglašenja nezavisnosti 1991.

Milanović je, kao i u prvom krugu, trijumfovao u svih 20 županija i gradu Zagrebu, što je poslednji put uspelo Stipi Mesiću na izborima 2005. Fijasko HDZ-a nameće pitanje kolika je odgovornost njihovog lidera što se oslonio na kandidata koji se opisuje kao jedan od najslabijih ikada do sada, za koga se znalo da ne može da pobedi, ali Plenković je čvrstom kontrolom svoje partije takvu analizu sprečio.

Primorac je priznao poraz od rivala od koga ga odvajaju „potpuno različite duhovne, moralne i profesionalne vrednosti, kao i ideje o budućnosti zemlje”, ali je, kao i Plenković, odbio da čestita pobedniku. Odluku su pravdali time da to nije učinio ni Milanović posle pobede Kolinde Grabar Kitarović 2014, posle pobeda HDZ-a na parlamentarnim izborima aprila prošle godine, kao i da je odbijao da prisustvuje konstitutivnim sednicama Sabora.

Kontinuitet nepoštovanja elementarnog političkog bontona, ali i institucija, šalje ružnu poruku koja baca tamnu senku na demokratiju, iako je Milanović HDZ-u u pobedničkom govoru „pružio ruku” saradnje, što mu je kao velikom pobedniku bilo lakše. Ponuda, za koju mnogi sumnjaju da je iskrena, odbijena je. Plenković nije bio na njegovoj inauguraciji 2019, a bojkotovaće i ovu, kao i predsednik Sabora i svi iz HDZ-a.

Eskalacija u najavi, pošto ni HDZ nije toliko slab, a ni SDP toliko jak kako bi moglo da se zaključi na osnovu predsedničke trke. Vlada će nastojati da pred Ustavnim sudom predsedniku uskrati neka ovlašćenja, posebno kad je reč o pitanju odbrane.

Hrvatska ulazi u još jednu etapu napete kohabitacije predsednika, koga optužuju za antievropske i proruske stavove i ulični govor, i premijera, kome građani na teret stavljaju ekonomske probleme, najvišu inflaciju u zoni evra, iseljavanje, korupcionaške afere na ministarskim nivoima i ambiciju da bude apsolutni gospodar Hrvatske.

„Njihovi odnosi su specifični. Nazvao bih ih ’nenormalnom normalnošću’”, ocenjuje politički analitičar Berto Šalaj.

HDZ i SDP su marginalizovali sve druge stranke s leve i desne strane političkog spektra približavajući zemlju bipartijskom modelu, ali birači su pokazali da ne žele da HDZ kontroliše sve poluge vlasti. Plebiscitarna podrška koju je Milanović dobio više je kažnjavanje premijera i njegove vlade, a manje izraz masovne zahvalnosti kontroverznom Milanoviću, koga kritičari zbog provokativnih izjava i prekoračenja nadležnosti nazivaju „ustavnim huliganom”, a zbog borbenog stila komunikacije porede s Donaldom Trampom.

Milanovićeva ključna poruka biračima bila je da ne dozvole da šefa države izabere Plenković, „koji želi poslušnika (Primorca) koji će sprovoditi njegovu ličnu volju”. Kandidat levog centra od izbora je napravio trku levo-desnih stavova. Oslanjao se na Tuđmanovu taktiku, čak i njegov slogan „Predsednik za predsednika”. Iako je period između 1997. i 2000. bio najteži za demokratiju, vreme međunarodne izolacije Hrvatske, Milanović godinama gradi narativ suverenizma, na kojem je igrao i „otac” nacije, na platformi koja je direktno suprotna premijerovom osloncu na EU i saveznike u NATO-u.

Milanovića opisuju kao „predsednika sa stavom”, ali njegov razbarušeni stil je prilično ambivalentan. Prikazivao se kao centralista i decentralista, ideolog i kritičar EU i NATO-a. Zastupao je i neprijatelje civilnog društva i zaštitnike ljudskih prava.

Taktika je uspela. Sem svojih socijaldemokrata, uspeo je da privuče čak petinu birača desnog centra nezadovoljnih učinkom vlade, odabirom kandidata HDZ-a i zamorenih razmenom baraža uvreda između predsednika i premijera, što se videlo i po niskoj izlaznosti od samo 44 odsto.

„Veliki trijumf Zorana Milanovića, do kojeg je došlo nasuprot njegovoj opoziciji, ne zato što je kandidat s karakterom, nego jer nije preterivao s karakterom... pa je zbog toga mogao da kupi i one kojima je HDZ-a navrh glave, pa i one kojima je Plenkovića navrh glave”, smatra analitičar Žarko Puhovski.

Partneri u Evropskoj uniji ne kriju zabrinutost zbog pobede Milanovića, koga opisuju kao populistu naklonjenog Kremlju. Mediji u Ukrajini podsećaju da se „prijatelj Rusije” protivi slanju hrvatskih vojnika u misiju NATO-a, da je kritičar zapadne pomoći Ukrajini i pridruživanja NATO-u, nekoga ko je Evromajdan 2014. opisao kao – puč.

U Moskvi konstatuju da je Milanović osudio „specijalnu vojnu operaciju”, ali dodaju da je vlada u Zagrebu dala Ukrajini 300 miliona dolara pomoći. Podseća se i da je zapadne sankcije Rusiji ocenio kao nedelotvorne.

Milanović je sa simpatijama govorio o „srpskom svetu”, a istovremeno je bio i oštar nacionalistički kritičar Srbije. Zastupao je i unitarnu građansku BiH, a dok se sretao s nepopularnim liderom Republike Srpske hrabrio potencijalni separatizam Herceg-Bosne.

To što je Primorac dobio više glasova u dijaspori, posebno u Rusiji i Srbiji, Milanović neće zaboraviti. Program nekoga ko se ruga tuđim majkama jer su navodno Srpkinje jeste da spreči da Hrvatska ne ide u pogrešnom pravcu, da bude brana od okupacije društva i „vučićevskog totalitarizma”, u koje ga uvlači Plenković.

Narativ o Srbiji koji postoji u Hrvatskoj neće se promeniti. „Mislim da je potpuno svejedno, ko god da je pobedio, ne bi se promenilo ništa”, konstatovao je Aleksandar Vučić.

Pobeda je svakako motivišuća za SDP, koji se nada da će kapitalisati na referendumskom kažnjavanju načina na koji Plenković vodi državu. Da li će lider SDP-a Siniša Hajdaš Dončić izaći iz senke Milanovića, koji je faktički autoritarni lider opozicije koliko je i Plenković autoritarni vođa vlasti?

Prilika kakvu SDP dugo nije imao ukazuje se već na lokalnim izborima u maju. Izvesno je da će brutalni izborni debakl mobilisati HDZ. Tokom drugog Milanovićevog mandata biće i parlamentarnih izbora. Hoće li se on odlučiti za političku penziju ili će eventualno, u saradnji sa SDP-om, istaknuti svoju kandidaturu za premijera, kao što je jednom već pokušao?

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista