Историја српске књижевне критике

У Српској академији наука и уметности јуче је представљено двотомно дело академика Предрага Палавестре „Историја српске књижевне критике (1768–2007)”, које је објавила Матица српска из Новог Сада. На безмало хиљаду страница, академик Палавестра објавио је своје животно дело. Његова „Историја српске књижевне критике” обухвата време од Захарија Орфелина до најмлађих савремених аутора. Ово капитално дело, какво немају ни моћније културе од наше, заокружује ранији велики пројекат (објављен у 25 књига) Матице српске и Института за књижевност. Палавестра прецизно, одмерено и циљано, често оштро и полемично, пише о српским књижевним правцима и њиховим тумачима у протекла два и по века. Уредници и рецензенти књиге су Миро Вуксановић, Славко Гордић и Миливој Ненин.

О делу академика Палавестре говорили су Радован Вучковић, Миро Вуксановић и аутор.

Палавестри, истакао је Вучковић, није био циљ да обради критику раздобља у строгим оквирима које би затварао књижевни покрет или епоха. Желео је да читалац у његовој двотомној књизи осети живо преливање идеја и критичких схватања и да, истовремено, како је то уобичајено у историјама књижевности, створи за себе простор како би вредновао рад појединих критичара, односно издвојио оне за које верује да су најбољи у једном времену или да најпотпуније репрезентују његове идеје и идеале.

У полувековном раздобљу после Другог светског рата, Палавестра је издвојио двојицу критичара: Зорана Мишића и Борислава Михаиловића Михиза за које, вероватно, није сматрао да су најбољи, као што Скерлић и Поповић то јесу били у време модерне, али су најефикасније деловали у променама које су се у српској књижевности дешавале педесетих година прошлог века и стимулисали су их својим идејама и радом. И с разлогом им је припало такво место.

Палавестра је, наглашава Вучковић, исцрпно, свестрано, стилски ефектно, али научно одговорно и тачно приказао историју српске критике у непуна два и по века њеног постојања. На таквом подвигу човек може да му позавиди.

Своје слово Вуксановић је насловио „Палавестрин периодни систем”. Очигледна је веза с поретком хемијских елемената. Њих је Мендељејев разврстао. Празна места је оставио за елементе који ће бити пронађени. Сваки знак и сваки број је на свом природном месту. Слично, мендељејевски, поступио је и академик Палавестра. Књига има два тома и 908 страна. Временски растегљај је од 1768. до 2007. године. Почетак је с првим српским часописом – „Словенско-сербским магазином”. Покренуо га је у Венецији Захарије Орфелин, рођен 1726, сто година пре оснивања Матице српске чији је Издавачки центар објавио Палавестрину „Историју”, као и познату едицију „Српска књижевна критика”, у 25 књига, њену претходницу. То је био пројекат београдског Института за књижевност и уметност. Водио га је и научно уздигао Палавестра. Сада је заврхунио своје животно дело, започето 1971. године.

Предраг Палавестра је захвалио на лепим речима и рекао да ће се, вероватно, чути и неке ружне, када се књиге прочитају. У овај велики посао је ушао 1971. године и циљ му је био да прати успон, сазревање и пад грађанског сталежа, али и грађанске елите која је стварала нашу књижевну критику, која је била „секретар јавности”, „творац мишљења”, „васпитач укуса”… Говорио је и о „београдском стилу” и истакао да се бавио и нашим критичарима у емиграцији. Посебну пажњу је посветио Павлу Поповићу, одбаченом Бранку Лазаревићу и заборављеном Николи Мирковићу.

Палавестра није писао о себи, није примио „нове обичаје”, како је приметио Миро Вуксановић, јер то не пристаје његовом господству. Али, пишући о другима Палавестра је довољно рекао о самом себи.