Револуције којих више нема

Када су 2. новембра 2003. Грузини кренули пут биралишта како би гласали за нови парламент, тешко да су могли да предвиде сву драматичност предстојећих догађаја. А десила им се – историја. Оличена у „револуцији ружа” и у доласку на власт Михаила Сакашвилија. Укратко, резултати избора проглашени су неважећим, а тадашњи шеф државе Едуард Шеварднадзе главним кривцем за лошу судбину кавкаског народа. Остало је било ствар рутине. Сакашвили је, наравно уз свесрдну логистичку помоћ из иностранства, релативно лако завршио са бившим совјетским дипломатом. Демократија је, како се у том тренутку чинило, коначно ступила на тло бивше совјетске републике.

Годину дана касније (новембра 2004) иста слика, овај пут у Украјини. Заогрнуте наранџастим шаловима, и такође незадовољне резултатима тек окончаних (овај пут председничких) избора, стотине хиљада Украјинаца жељних бољег живота преплавиле су Трг независности у центру Кијева. И њима су се, по грузијској технологији и поново уз несебичност Запада, догодили – историја, „наранџаста револуција” и демократија. Овај пут кроз ликове Виктора Јушченка и Јулије Тимошенко.

Неки месец касније све се понавља у Киргизији. Тамо су револуционари за свој симбол прихватили – лалу. Краткотрајно буђење народа овде се, додуше, збило са нешто више насиља, али зато са много мање резултата.

Са лошег, на горе

Ових дана „обојене” револуције су поново тема новинских чланака. Али не у истом контексту. Сакашвили годишњицу свог политичког узлета дочекује у преполовљеној држави, са жигом агресора над сопственим народом, једним изгубљеним ратом, и опозицијом чији се захтеви за његову смену свакога дана чују све јаче и све даље, а допиру већ и до покровитеља у Вашингтону. О „ружама” више нико и не размишља.

У Украјини, прецизније у Кијеву, обележавање годишњице „наранџастих” догађаја једноставно је – забрањено. Градске власти су мишљења да би неки нови скуп на Тргу независности могао само да разјари све оне који већ месецима траже главу Виктора Јушченка. Јунаку дешавања са прелома 2003. на 2004. верује мање од десет одсто суграђана. Све чешће га оптужују за неодговорно уплитање у недавни грузијско-руски рат, посртање некада најдинамичније економије на континенту, прескупе енергенте, непримерене односе са Русијом, неиспуњена обећања о бољем животу... Његов указ о одржавању ванредних парламентарних избора 14. децембра политичке партије су, напросто, игнорисале. Уместо тога, спремају му – импичмент.

Шта се, у ствари, десило са политичким покретима које је Запад толико амбициозно промовисао, а амерички милијардер Џорџ Сорос тако издашно финансирао? Да ли су окончани, и да ли је револуционарни експеримент којем су биле подвргнуте бивше социјалистичке државе уопште имао шансе за успех?

Једва неколико година касније, ситуација у земљама које су биле поприште горе наведених догађаја, по свему судећи, лошија је него пре њих. Пре свега, у политичком смислу. Испоставило се да одвајање од бивше социјалистичке матице Русије није тако једноставно и да много кошта. Предводници народног бунта као да су пренебрегли ноторну чињеницу да не могу физички да се издвоје из постсовјетског простора. Као да су заборавили да су стицајем историјских околности, које су стваране вековима, са тим простором у свим могућим везама – од географских, националних, економских, културних, емотивних, па до политичких и безбедносних.

Лево или десно

Јасна је била жеља сваке постсовјетске државе да се што пре осамостали и крене путем који за њу има природнији след. Али неко ко је дешњак не може тек тако, преко ноћи и пуком вољом, да почне све да ради левом руком. Период одвикавања од старог и навикавања на ново захтева бескрајно много и времена и труда. А промене којима су тежили лидери „обојених” револуција управо су такве, драматичне. Цепање бивше државе и муњевити скок из социјализма у капитализам, и то његов најбруталнији, либерални, облик, нису могли да прођу без тешких последица.

И на све то надовезао се колапс светског финансијског система. Ни Грузија ни Украјина данас не могу да опстану без помоћи међународних донатора и кредитора. Речи подршке, тапшање по рамену и тек понеки милион долара за функционисање безбројних невладиних организација, више не дају резултате. Украјина је недавно морала из касе Међународног монетарног фонда да захвати чак 16,4 милијарди долара. Грузија је само од Европске уније добила обећање о поклону тешком 4,5 милијарди долара за обнављање инфраструктуре уништене у рату.

Сада је већ сасвим извесно да ни самит НАТО-а, који је јуче почео у Бриселу, неће дати прави одговор на питање каква будућност предстоји двема бившим совјетском републикама. Иако је администрација америчког председника Џорџа Буша који ускоро напушта Белу кућу у својим последњим владарским трзајима покушала и то питање да протури „на мала врата”, Европљани, свесни окружења у којем живе, нису склони да у редове алијансе приме једну половичну државу (Грузију), и другу (Украјину) која би самим ступањем у западни војни савез, највероватније, доживела судбину претходне.

А сећање на револуције полако – бледи.