Revolucije kojih više nema

Kada su 2. novembra 2003. Gruzini krenuli put birališta kako bi glasali za novi parlament, teško da su mogli da predvide svu dramatičnost predstojećih događaja. A desila im se – istorija. Oličena u „revoluciji ruža” i u dolasku na vlast Mihaila Sakašvilija. Ukratko, rezultati izbora proglašeni su nevažećim, a tadašnji šef države Eduard Ševardnadze glavnim krivcem za lošu sudbinu kavkaskog naroda. Ostalo je bilo stvar rutine. Sakašvili je, naravno uz svesrdnu logističku pomoć iz inostranstva, relativno lako završio sa bivšim sovjetskim diplomatom. Demokratija je, kako se u tom trenutku činilo, konačno stupila na tlo bivše sovjetske republike.

Godinu dana kasnije (novembra 2004) ista slika, ovaj put u Ukrajini. Zaogrnute narandžastim šalovima, i takođe nezadovoljne rezultatima tek okončanih (ovaj put predsedničkih) izbora, stotine hiljada Ukrajinaca željnih boljeg života preplavile su Trg nezavisnosti u centru Kijeva. I njima su se, po gruzijskoj tehnologiji i ponovo uz nesebičnost Zapada, dogodili – istorija, „narandžasta revolucija” i demokratija. Ovaj put kroz likove Viktora Juščenka i Julije Timošenko.

Neki mesec kasnije sve se ponavlja u Kirgiziji. Tamo su revolucionari za svoj simbol prihvatili – lalu. Kratkotrajno buđenje naroda ovde se, doduše, zbilo sa nešto više nasilja, ali zato sa mnogo manje rezultata.

Sa lošeg, na gore

Ovih dana „obojene” revolucije su ponovo tema novinskih članaka. Ali ne u istom kontekstu. Sakašvili godišnjicu svog političkog uzleta dočekuje u prepolovljenoj državi, sa žigom agresora nad sopstvenim narodom, jednim izgubljenim ratom, i opozicijom čiji se zahtevi za njegovu smenu svakoga dana čuju sve jače i sve dalje, a dopiru već i do pokrovitelja u Vašingtonu. O „ružama” više niko i ne razmišlja.

U Ukrajini, preciznije u Kijevu, obeležavanje godišnjice „narandžastih” događaja jednostavno je – zabranjeno. Gradske vlasti su mišljenja da bi neki novi skup na Trgu nezavisnosti mogao samo da razjari sve one koji već mesecima traže glavu Viktora Juščenka. Junaku dešavanja sa preloma 2003. na 2004. veruje manje od deset odsto sugrađana. Sve češće ga optužuju za neodgovorno uplitanje u nedavni gruzijsko-ruski rat, posrtanje nekada najdinamičnije ekonomije na kontinentu, preskupe energente, neprimerene odnose sa Rusijom, neispunjena obećanja o boljem životu... Njegov ukaz o održavanju vanrednih parlamentarnih izbora 14. decembra političke partije su, naprosto, ignorisale. Umesto toga, spremaju mu – impičment.

Šta se, u stvari, desilo sa političkim pokretima koje je Zapad toliko ambiciozno promovisao, a američki milijarder Džordž Soros tako izdašno finansirao? Da li su okončani, i da li je revolucionarni eksperiment kojem su bile podvrgnute bivše socijalističke države uopšte imao šanse za uspeh?

Jedva nekoliko godina kasnije, situacija u zemljama koje su bile poprište gore navedenih događaja, po svemu sudeći, lošija je nego pre njih. Pre svega, u političkom smislu. Ispostavilo se da odvajanje od bivše socijalističke matice Rusije nije tako jednostavno i da mnogo košta. Predvodnici narodnog bunta kao da su prenebregli notornu činjenicu da ne mogu fizički da se izdvoje iz postsovjetskog prostora. Kao da su zaboravili da su sticajem istorijskih okolnosti, koje su stvarane vekovima, sa tim prostorom u svim mogućim vezama – od geografskih, nacionalnih, ekonomskih, kulturnih, emotivnih, pa do političkih i bezbednosnih.

Levo ili desno

Jasna je bila želja svake postsovjetske države da se što pre osamostali i krene putem koji za nju ima prirodniji sled. Ali neko ko je dešnjak ne može tek tako, preko noći i pukom voljom, da počne sve da radi levom rukom. Period odvikavanja od starog i navikavanja na novo zahteva beskrajno mnogo i vremena i truda. A promene kojima su težili lideri „obojenih” revolucija upravo su takve, dramatične. Cepanje bivše države i munjeviti skok iz socijalizma u kapitalizam, i to njegov najbrutalniji, liberalni, oblik, nisu mogli da prođu bez teških posledica.

I na sve to nadovezao se kolaps svetskog finansijskog sistema. Ni Gruzija ni Ukrajina danas ne mogu da opstanu bez pomoći međunarodnih donatora i kreditora. Reči podrške, tapšanje po ramenu i tek poneki milion dolara za funkcionisanje bezbrojnih nevladinih organizacija, više ne daju rezultate. Ukrajina je nedavno morala iz kase Međunarodnog monetarnog fonda da zahvati čak 16,4 milijardi dolara. Gruzija je samo od Evropske unije dobila obećanje o poklonu teškom 4,5 milijardi dolara za obnavljanje infrastrukture uništene u ratu.

Sada je već sasvim izvesno da ni samit NATO-a, koji je juče počeo u Briselu, neće dati pravi odgovor na pitanje kakva budućnost predstoji dvema bivšim sovjetskom republikama. Iako je administracija američkog predsednika Džordža Buša koji uskoro napušta Belu kuću u svojim poslednjim vladarskim trzajima pokušala i to pitanje da proturi „na mala vrata”, Evropljani, svesni okruženja u kojem žive, nisu skloni da u redove alijanse prime jednu polovičnu državu (Gruziju), i drugu (Ukrajinu) koja bi samim stupanjem u zapadni vojni savez, najverovatnije, doživela sudbinu prethodne.

A sećanje na revolucije polako – bledi.