Доба када се и на Фрушкој гори скијало

Нови Сад – Било је зима када се на Фрушкој гори скијало, а за то било је и временских услова. Постојао је овде између два светска рата планинарско-смучарски покрет и одвијала су се такмичења у скијању, чак и скоковима. Данас тако нешто није лако ни замислити. Снег је постао ћудљива ствар нашег новог и све топлијег века. Близу су велики скијашки центри, али каткад у Новом Саду искрсне идеја да би се на Фрушкој гори могла направити мања стаза за тај зимски спорт.

Тако посетилац платформе „Твој град Нови Сад”, где грађани предлажу или гласају за пројекте, својевремено пише: „Кад може један Зајечар да има ски-стазу са све жичаром, зашто не би могао и Нови Сад.” Он помиње околину Иришког венца на Фрушкој гори, потес од око пет километара. Висина, како каже, није нешто нарочита, али сматра да је битна дужина стазе и да за њу има потенцијала, а да би уз додатно вештачко оснежавање добили лепу ски-стазу.

Како то фебруара 1937. године пише Весник Друштва Фрушка гора, зимски спортови – а нарочито смучарство – јачају здравље и дух човеков, поред тога што му пружају ретко пријатно уживање. У то време, гласило овог данас 100-годишњег планинарског друштва, храбри своје читаоце да „смучке нису само привилегија младости, да са мало више вежбе и старији налазе у њима праву и пуну радост”.

Када је Друштво „Фрушка гора” основано 1924. године у Новом Саду, на челу његове прве управе нашао се др Игњат Павлас, угледни адвокат познат већ по улози у припремама за Присаједињење из 1918. један од оснивача Адвокатске коморе Војводине, те старешина сокола, чијим залагањем је подигнут Соколски дом у Новом Саду. Старе фотографије сведоче о њему и као о фрушкогорском скијашу и планинару који се сретао са сељанима из околине.

„Био је човек науке и културе. Речју, човек модерне. За разлику од сељана којима је Фрушка гора природно окружење, њихов хабитат, чијим стазама и шумама се крећу као по сопственом дворишту, Павлас и његова дружина тој питомој планини приступају са новом оптиком. Као отуђени грађани, траже авантуру духа и тела, романтични зов Бранкових стихова. Као школовани људи, Фрушку гору желе поново да открију, опишу, дефинишу, уцртају, фотографишу, објасне и објаве, да заведу ред и смисао, и суграђанима укажу на лепоте које су им под носом. Из те почетне, без сумње модернизаторске и мисионарске жеље, поникло је Друштво ’Фрушка гора’”, каже виши кустос Музеја Војводине Александар Мартинов.

Сто година Друштва „Фрушка гора” било је повод да Мартинов и музејски саветник Даријуш Самии прикажу, кроз истоимену изложбу, развој те организације која је у својим првим годинама посвећена планинарењу на Фрушкој гори, организацији излета, крчењу путева, маркирању пешачких рута... Њена зимско-спортска секција је већ 1931. године бројала преко сто чланова који су организовали скијашке излете на Фрушкој гори, али и на већим планинама по Србији и Југославији.

Код туристичког дома на Иришком венцу уређена је скијашка стаза и вежбалиште које је крајем тридесетих година у јеку сезоне посећивало око 200 скијаша на дан. Било је неколико такмичења, а највеће, у слалому и скијашком трчању 1935. године, у сарадњи са Београдским зимским подсавезом. Наводно је то било прво ски-првенство на тлу Србије.

Филмском траком је забележено како се скијало и такмичило на Фрушкој гори те 1935. године, када су скијаше вукли коњи по снегу. Документарни филм део је изложбе, а чува се у Југословенској кинотеци. Његови аутори су Жарко Капамаџија и Карло Шефер.

Локалне подружнице друштва осниване су широм Војводине, тако да оно 1937. године бележи преко 5.000 чланова. Др Милан Бреберина, који је умногоме допринео изложби и свечано је отворио, каже за „Политику” да је тај број значајнији утолико што је тада било много мање становника него данас, али да сада чланства нема ни близу томе.

„Немамо ту традицију, нажалост, какву имају у Словенији и другим земљама. Рецимо, у Словачкој, Чешкој, Мађарској, постоји традиција породичног одласка у планине. За викенд се малтене испразне градови јер људи оду у планину. Код нас тога нема и, нажалост, ту популарност планинарство код нас никад није задобило. Да ли ће – видећемо”, каже.

Скијања на Фрушкој гори, према његовим речима, није било стално, али су ту и пре и после Другог светског рата одржавана такмичења.

„После рата је направљена чак скијашка скакаоница на Поповици. Мој пријатељ Петар Пека Антонијевић, који је био новинар ТВ Нови Сад, причао ми је да је као младић учествовао на такмичењима у тим скијашким скоковима. Али кад се ја сетим своје младости, зиме су биле дуготрајније, хладније, са много више снега”, каже Бреберина.

Смучарски покрет је замро, али не и ентузијазам појединаца и љубитеља војвођанске планине. Седамдесетих година прошлог века машински инжењер Лазар Киселички импровизовао је са братом Живком и пријатељима ски-лифт на гребену код излетишта Бранковац, користећи као погон мотор свог „фиће”. Тадашња штампа је писала да су аутомобилу скинули задњи точак и подметнули по његову осовину повећи пањ. На место точка монтирали су стару фелну, а на крају спуста – точак од бицикла без гума. Повезали су их ужетом које би скијаша, кад се спусти доле, без по муке извукло узбрдо.

Милан Бреберина се сећа те импровизације жичаре, али и тога да није потрајала – не због мањка снега, него наводних проблема са власником ливаде и пресечених сајли.