Дует после дуела

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. децембра – Са сцене у Чикагу отишли су раме уз раме, као да се донедавно нису политички борили прса у прса. Његова рука је на очиглед милионског телевизијског аудиторијума била, овога пута, благо положена на њено раме, док су готово на уво једно другом говорили „још покоју”, после јучерашњег заједничког наступа на коме су „цементирали” савезништво, какво се није наслућивало у време њиховог дугог супарништва.

Овакав „говор тела” доживљен је као још једна потврда да се новоизабрани шеф Беле куће Барак Обама (47) и његова изабраница за шефицу Стејт департмента дипломатије Хилари Клинтон (61) уходавају као дует, после дуела који је, олако, наговештавао да за једног од њих неће бити места у америчком врху. Са говорнице су изашли тандемизирано, рекло би се, предводећи „колону” осталих представљених чланова будућег стратешког тима Америке…

Призор је изазвао и аплаузе и звиждуке јавности. Обами стижу похвале што показује спремност за „партнерство ривала”, да око себе окупи неистомишљенике, па и припаднике различитих партијских склоности. Уједно, упућују му се критике у стилу: „зар смо те зато бирали као оригиналну појаву и гласали за промене које си обећавао, да би се сада окруживао већ виђеним и форсирао континуитет?”

Хроничари напомињу да се ради о новом историјском изузетку, мањем, наравно, од околности да кормило у Белој кући први пут преузима црнац, али ипак индикативном. Обама је, наиме, први новоизабрани шеф овдашње државе, после 1881. године, који за шефа дипломатије поставља великог политичког ривала, региструје „Вашингтон пост”.

Према сабраним гледиштима аналитичара, могло би се рећи да се сада ради о вишеслојном усклађивању. Листа разлога за хармонизацију је подужа:

1.Обами је стало да успостави национално јединство око основних интереса, изгубљено у осам година „деобне” владавине одлазећег председника Џорџа Буша;

 2. да би то постигао, определио се за састав владе у коме ће бити и присталице конкурентних његовим демократама;

3. ако може са партијским противницима, морао је да покаже да може и са унутарстраначким неистомишљеницима;

4. Хилари му је, после пораза који јој је нанео, пружила подршку у финалу против републиканца Џона Мекејна;

5. Обама је закључио да су за „промене у вашингтонској рутини”, које је обећао, потребни кадрови који се у ту рутину упућени;

 6. последња демократска администрација, у последњих 27 година, била је под Билом Клинтоном (1993–2001), тако да је у потрази за употребљивим искуством био упућен, махом, на одабир у том саставу; 7. чак и Обамин „чикашки круг” стицао је афирмацију у том периоду;

 8. све различитости спаја закључак да је неопходно да се примат Америке у светским пословима очува и њен неповољни имиџ поправи, уз измену спољнополитичког курса (садашњи је анкетно проглашен погрешним);

 9. новонастала финансијска криза која се одавде проширила светом, налаже да се успостављају нови и унутрашњи и спољни приоритети;

 10. Буш у наслеђе Обами оставља „незапамћен терет”: од ратова у Ираку, Авганистану и против међународног тероризма до потреса на Волстриту, запуштености у здравству, образовању, инфраструктури, а што све захтева да се коригује и уз самокритично садејство републиканаца (да се не одрекну одговорности за кошмар који ће се наставити);

 11. Обама исказује, бар јавно, ванредно самопоуздање, да може да „спаја неспојиво”;

 12. томе у прилог иде комоција да његови демократи имају солидну већину и парламенту;

 13. новоизабрани председник је и у личној транзицији: од изборне победе ка владању, при чему атрактивна изборна речитост уступа место суочавању с тврдом стварношћу, где су стварне промене теже оствариве чак и од „сензационалног” изборног успеха;

 14. Обама жели да, у таквој ситуацији, потенцијалне противнике придобије;

 15. међу њима је одабрао и оне који се не слажу ни међусобно тако да себи пројектује улогу арбитра…

Листање би могло да се продужи, али простор за то остављамо времену кад он, 20. јануара, преузме председничку дужност. Примећујемо, у овим тренуцима, да се у њега полажу наде које изгледају веће од могућности било ког лидера у разрађеној демократији да их оствари.

Као кључни кадровски тест испоставља се, притом, његов однос с Клинтоновом, као кључним фактором у његовој елитној постави, чији се сваки члан испољио као „јак его”. Могу ли тако афирмисани појединци да се уклопе у складан тим, питање је које мучи и врхунске познаваоце.

Биографске чињенице упућују на закључак, како наводе најмоћнији медији и инсајдери, да је саставио екипу врхунских квалификација, с дипломама „прве лиге” универзитета. Уједно, указује се на околност да у њој доминирају кадрови који су се у младости афирмисали кошарком. Поред Обаме, који ју је практиковао и као изборну амајлију, тим спортом су се као студенти бавили и Џејмс Џонс (будући председников саветник за националну безбедност) и Ерик Холдер (предвиђен да преузме ресор правосуђа) и Сузан Рајс (номинована за амбасадора у УН). Остаје да се види: шта ће убацивати у кош – оно што се убраја у поготке, што се одбацује као шкарт, или оно што с том игром нема никакве везе…