Duet posle duela

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 2. decembra – Sa scene u Čikagu otišli su rame uz rame, kao da se donedavno nisu politički borili prsa u prsa. Njegova ruka je na očigled milionskog televizijskog auditorijuma bila, ovoga puta, blago položena na njeno rame, dok su gotovo na uvo jedno drugom govorili „još pokoju”, posle jučerašnjeg zajedničkog nastupa na kome su „cementirali” savezništvo, kakvo se nije naslućivalo u vreme njihovog dugog suparništva.

Ovakav „govor tela” doživljen je kao još jedna potvrda da se novoizabrani šef Bele kuće Barak Obama (47) i njegova izabranica za šeficu Stejt departmenta diplomatije Hilari Klinton (61) uhodavaju kao duet, posle duela koji je, olako, nagoveštavao da za jednog od njih neće biti mesta u američkom vrhu. Sa govornice su izašli tandemizirano, reklo bi se, predvodeći „kolonu” ostalih predstavljenih članova budućeg strateškog tima Amerike…

Prizor je izazvao i aplauze i zvižduke javnosti. Obami stižu pohvale što pokazuje spremnost za „partnerstvo rivala”, da oko sebe okupi neistomišljenike, pa i pripadnike različitih partijskih sklonosti. Ujedno, upućuju mu se kritike u stilu: „zar smo te zato birali kao originalnu pojavu i glasali za promene koje si obećavao, da bi se sada okruživao već viđenim i forsirao kontinuitet?”

Hroničari napominju da se radi o novom istorijskom izuzetku, manjem, naravno, od okolnosti da kormilo u Beloj kući prvi put preuzima crnac, ali ipak indikativnom. Obama je, naime, prvi novoizabrani šef ovdašnje države, posle 1881. godine, koji za šefa diplomatije postavlja velikog političkog rivala, registruje „Vašington post”.

Prema sabranim gledištima analitičara, moglo bi se reći da se sada radi o višeslojnom usklađivanju. Lista razloga za harmonizaciju je poduža:

1.Obami je stalo da uspostavi nacionalno jedinstvo oko osnovnih interesa, izgubljeno u osam godina „deobne” vladavine odlazećeg predsednika Džordža Buša;

 2. da bi to postigao, opredelio se za sastav vlade u kome će biti i pristalice konkurentnih njegovim demokratama;

3. ako može sa partijskim protivnicima, morao je da pokaže da može i sa unutarstranačkim neistomišljenicima;

4. Hilari mu je, posle poraza koji joj je naneo, pružila podršku u finalu protiv republikanca Džona Mekejna;

5. Obama je zaključio da su za „promene u vašingtonskoj rutini”, koje je obećao, potrebni kadrovi koji se u tu rutinu upućeni;

 6. poslednja demokratska administracija, u poslednjih 27 godina, bila je pod Bilom Klintonom (1993–2001), tako da je u potrazi za upotrebljivim iskustvom bio upućen, mahom, na odabir u tom sastavu; 7. čak i Obamin „čikaški krug” sticao je afirmaciju u tom periodu;

 8. sve različitosti spaja zaključak da je neophodno da se primat Amerike u svetskim poslovima očuva i njen nepovoljni imidž popravi, uz izmenu spoljnopolitičkog kursa (sadašnji je anketno proglašen pogrešnim);

 9. novonastala finansijska kriza koja se odavde proširila svetom, nalaže da se uspostavljaju novi i unutrašnji i spoljni prioriteti;

 10. Buš u nasleđe Obami ostavlja „nezapamćen teret”: od ratova u Iraku, Avganistanu i protiv međunarodnog terorizma do potresa na Volstritu, zapuštenosti u zdravstvu, obrazovanju, infrastrukturi, a što sve zahteva da se koriguje i uz samokritično sadejstvo republikanaca (da se ne odreknu odgovornosti za košmar koji će se nastaviti);

 11. Obama iskazuje, bar javno, vanredno samopouzdanje, da može da „spaja nespojivo”;

 12. tome u prilog ide komocija da njegovi demokrati imaju solidnu većinu i parlamentu;

 13. novoizabrani predsednik je i u ličnoj tranziciji: od izborne pobede ka vladanju, pri čemu atraktivna izborna rečitost ustupa mesto suočavanju s tvrdom stvarnošću, gde su stvarne promene teže ostvarive čak i od „senzacionalnog” izbornog uspeha;

 14. Obama želi da, u takvoj situaciji, potencijalne protivnike pridobije;

 15. među njima je odabrao i one koji se ne slažu ni međusobno tako da sebi projektuje ulogu arbitra…

Listanje bi moglo da se produži, ali prostor za to ostavljamo vremenu kad on, 20. januara, preuzme predsedničku dužnost. Primećujemo, u ovim trenucima, da se u njega polažu nade koje izgledaju veće od mogućnosti bilo kog lidera u razrađenoj demokratiji da ih ostvari.

Kao ključni kadrovski test ispostavlja se, pritom, njegov odnos s Klintonovom, kao ključnim faktorom u njegovoj elitnoj postavi, čiji se svaki član ispoljio kao „jak ego”. Mogu li tako afirmisani pojedinci da se uklope u skladan tim, pitanje je koje muči i vrhunske poznavaoce.

Biografske činjenice upućuju na zaključak, kako navode najmoćniji mediji i insajderi, da je sastavio ekipu vrhunskih kvalifikacija, s diplomama „prve lige” univerziteta. Ujedno, ukazuje se na okolnost da u njoj dominiraju kadrovi koji su se u mladosti afirmisali košarkom. Pored Obame, koji ju je praktikovao i kao izbornu amajliju, tim sportom su se kao studenti bavili i Džejms Džons (budući predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost) i Erik Holder (predviđen da preuzme resor pravosuđa) i Suzan Rajs (nominovana za ambasadora u UN). Ostaje da se vidi: šta će ubacivati u koš – ono što se ubraja u pogotke, što se odbacuje kao škart, ili ono što s tom igrom nema nikakve veze…