Стециште старих и будућих уметника

Једна од најстаријих уметничких школа престонице Центар за ликовно образовање у Шуматовачкој улици, познатији као „Школа у Шуматовачкој”, данас прославља шест деценија рада. Отварањем изложбе, на којој ће вечерас од 19 сати у галерији „Икар” у Земуну бити представљена дела 47 аутора, почеће обележавање овог јубилеја. Поставку чини 48 слика и скулптура некадашњих ученика и предавача ове школе, а уводну реч имаће Александар Луковић, сликар и бивши професор Факултета ликовних уметности али и „Шуматовачке”.

– Изложба је осмишљена као пресек југословенске ликовне сцене у последњих 60 година. Знам да ће бити и оних стваралаца који ће се наљутити зато што њихова дела овом приликом неће бити представљена. Таман да су нам све београдске галерије на располагању не бисмо успели да прикажемо вишедеценијску колекцију наше школе – објаснила је Татјана Тишма, предавач историје уметности у „Шуматовачкој”. Покушавши да издвоји неколико знаменитих домаћих уметника у чијем радном опусу и ова школа има место, она каже да су данас њихова имена на списку УЛУС-ових чланова.

У шездесетогодишњој историји ове установе смењивале су се генерације које су изнедриле бардове српске уметности и културе. Марина Абрамовић, светски призната „краљица” перформанса, сликари Миодраг Рогић, Љуба Поповић, Мића Стоиљковић, Лазар Вујаклија само су неки од њих међу којима је и прослављени режисер Слободан Шијан.

Још од послератних година прошлог столећа, када је ова кућа уметности основана као Курс цртања и вајања, више од десет хиљада полазника основна знања о штафелају, сликарској четки, цртежу и скулптури стекло је на овом месту. Предавали су им чувени Радивој Суботички – Лала, Милан Четић, Ђорђе Бошан, Слободан Петровић, Милан Верговић и други мајстори из области уметности и културе.

– Први управник Курса цртања и вајања, данашњег Центра за ликовно образовање био је познати вајар Радивој Суботички – Лала. Бројни овдашњи ауторитети у ликовном стваралаштву залагали су се да центар носи његово име. Доајен вајарства 29 година преносио је знање генерацијама у школском здању где је и живео – открива Тишма.

Пре него што се 1989. године школа у Шуматовачкој улици уселила у наменски обновљен простор некадашње болнице за децу оболелу од туберкулозе, испред зграде је, како каже Јадран Крнајски, директор Центра за ликовно образовање, била башта у којој су тадашњи уметници, почетници, гајили лук и кромпир.

– Пећ бубњару осим за печење глине често су користили и за припремање вечере. Домаћа атмосфера „као код куће” и данас је особеност ове школе. Осим што развијају таленат и креативност ученици се друже, заљубљују, а љубави су некада крунисане и браком – додао је Крнајски.

Ни тада предавачи нису прозивали ни оцењивали ученике, нити их условљавали узрастом или бројем часова.

Не мењајући традицију и данас широм отворених врата дочекује нове генерације које неретко наставе студије Факултета примењених, ликовних уметности и архитектуре. Када дипломирају, готово увек враћају се у „Шуматовачку” или да обиђу колеге или као предавачи.