О Цуци Сокић из породичног угла

Нови Сад – Кроз своја сећања на време проведено са сликарком Љубицом Цуцом Сокић, њен унук Миомир Гаталовић, историчар из Београда, испричао је из породичног угла детаље из живота уметнице која је оставила траг у српској уметности и доживела дубоку старост од 95 година. Када је он био дечак, она је имала више од седам деценија, па су и његова прва сећања на њу слика једне, како каже, веома озбиљне жене, тек понекад непосредне и помало шаљиве.

– Сећам се неких својих рођендана, када је свраћала код нас, или кад сам одлазио код ње. Већином је била озбиљна, али је кроз причу успела да се опусти, посебно кад се дотакне деце и младих. Увек ју је занимало како младе генерације размишљају, шта је популарно, у тренду, иако се чврсто држала својих светоназора и епохе, времена којем је припадала – казао је Гаталовић као гост „Спомен-збирке Павле Бељански” у Новом Саду, где је у току изложба цртежа Љубице Сокић.

Цртежи су поклон наследника, породице Гаталовић, овој установи, а део изложеног опуса чини циклус „Шаљиви цртежи”, како га је, по овом сведочењу, назвала сама уметница, професорка и академик.

Њена мајка Ружа и Гаталовићева прабаба Зорка две су рођене сестре, објаснио је најпре гост у разговору с ауторкама изложбе Миланом Квас и Гораном Стевановић.

Уметница је између два светска рата живела у стану на београдском Дорћолу с мајком и сестром Данком. Сестра је била и њен модел, а за разлику од Цуце, била је отворена, веселе и непосредне природе. Њих две су биле, каже сликаркин унук, нека врста антипода, бар док се Цуца не открави и покаже своју симпатичну и драгу црту, која је код ње била често скривена, што је њему као детету било занимљиво и необично.

После Другог светског рата породици је одузета имовина и Данка бива избачена из стана, па је и Цуца преживљавала тежак период.

Иначе, сликарка је рођена у Битољу (1914), стицајем околности Првог светског рата. Одатле се мајка Ружом враћа с њом у Београд, где им се после рата, по повратку из Солуна, придружује њен отац Манојло, издавач листа „Правда”.

– Била је зима и он је дошао саоницама, а онда је Цуца њему рекла чувену реченицу која је после изазивала смех у породици: „Ја тебе знам са слике.” То је вероватно била судбина и многе друге деце у то време – каже историчар Гаталовић.

Дорћол, на којем је сликарка одрастала, остаће део Београда којем се током живота враћала и сликала га. По речима њеног унука, сећала се детињства, јурења с децом по двориштима и улицама без аутомобила. Детињство је, каже он, било њено велико извориште.

Први од два Цуцина атељеа био је у њеном дому у Влајковићевој улици, где се породица преселила и где је била и штампарија „Правде”. У том простору радила је ноћу, кад се све смири и нема посета родбине, пријатеља, комшија. Говорила је да јој треба простор да се склони. Тако је, по сведочењу њеног унука, било све до 1960. године.

– И онда јој стиже писмо које је послала Станка Веселинов, утицајна комунисткиња тог периода, која је имала велики осећај за уметнике и културу. Захваљујући њој Цуца је добила на коришћење атеље на Коларцу – прича Миомир Гаталовић.

Ту, на последњем спрату Коларчевог универзитета, били су и атељеи Бете Вукановић, Ксеније Дивјак и других, али је Љубица Сокић ту први пут могла да се осами и уреди простор како жели.

– Уметник бива пуштен да из њега изађе све оно што је стајало и није могло да се оваплоти – тумачи историчар.

Сећа се и да је Цуца волела да у атељеу скупља и гомила ствари, као и да ништа није смело да се помера, чак ни новине које је слагала на гомилу, док је божићни бадњак умео да остане до лета, јер се њој тако свиђало. Атеље је био пун разних предмета: чашица, флашица, сувог нара и лимуна, кутијица, уљаних темпера, пастела, лењира... Биле су ту и фотографије Петра Лубарде, кога је „обожавала”, те фото-слике Надежде Петровић и Зоре Петровић, од које је иначе добила прве поуке о сликању.

Знање је обогатила и у Паризу, који је сматрала магичним, огромним открићем, којем се враћала на различите начине.

– Кад сам сређивао њену заоставштину, видео сам ту разлику како она појми Париз тридесетих година, а како педесетих или осамдесетих, када га опет бележи на неким цртежима – каже.

Унук сликарке прича да је она с узбуђењем говорила и о Сремским Карловцима, које јој открива Дејан Медаковић у периоду око 1948. Са местом дотад није била везана, није ту имала никог свог, али у њему открива неку магију коју преноси на платно. Не заборавимо, додаје, да је проглашена почасном грађанком Сремских Карловаца.

Присетио се заједничког одласка на ликовну колонију 1995. године у Сремске Карловце и њеног одушевљења што је поново тамо, мада је тада већ била стара и сигурно јој није било комотно да се помери из Београда. Тада је тражила да нађу неку кућу која је у дворишту имала чесму, а када им је то успело, казала је: „Овде сам прала четкице.” И такви детаљи, по речима Гаталовића, били су велико узбуђење за њу, али је то био, опет, њен интимистички поглед на живот и на свет.