O Cuci Sokić iz porodičnog ugla

Novi Sad – Kroz svoja sećanja na vreme provedeno sa slikarkom Ljubicom Cucom Sokić, njen unuk Miomir Gatalović, istoričar iz Beograda, ispričao je iz porodičnog ugla detalje iz života umetnice koja je ostavila trag u srpskoj umetnosti i doživela duboku starost od 95 godina. Kada je on bio dečak, ona je imala više od sedam decenija, pa su i njegova prva sećanja na nju slika jedne, kako kaže, veoma ozbiljne žene, tek ponekad neposredne i pomalo šaljive.

– Sećam se nekih svojih rođendana, kada je svraćala kod nas, ili kad sam odlazio kod nje. Većinom je bila ozbiljna, ali je kroz priču uspela da se opusti, posebno kad se dotakne dece i mladih. Uvek ju je zanimalo kako mlade generacije razmišljaju, šta je popularno, u trendu, iako se čvrsto držala svojih svetonazora i epohe, vremena kojem je pripadala – kazao je Gatalović kao gost „Spomen-zbirke Pavle Beljanski” u Novom Sadu, gde je u toku izložba crteža Ljubice Sokić.

Crteži su poklon naslednika, porodice Gatalović, ovoj ustanovi, a deo izloženog opusa čini ciklus „Šaljivi crteži”, kako ga je, po ovom svedočenju, nazvala sama umetnica, profesorka i akademik.

Njena majka Ruža i Gatalovićeva prababa Zorka dve su rođene sestre, objasnio je najpre gost u razgovoru s autorkama izložbe Milanom Kvas i Goranom Stevanović.

Umetnica je između dva svetska rata živela u stanu na beogradskom Dorćolu s majkom i sestrom Dankom. Sestra je bila i njen model, a za razliku od Cuce, bila je otvorena, vesele i neposredne prirode. Njih dve su bile, kaže slikarkin unuk, neka vrsta antipoda, bar dok se Cuca ne otkravi i pokaže svoju simpatičnu i dragu crtu, koja je kod nje bila često skrivena, što je njemu kao detetu bilo zanimljivo i neobično.

Posle Drugog svetskog rata porodici je oduzeta imovina i Danka biva izbačena iz stana, pa je i Cuca preživljavala težak period.

Inače, slikarka je rođena u Bitolju (1914), sticajem okolnosti Prvog svetskog rata. Odatle se majka Ružom vraća s njom u Beograd, gde im se posle rata, po povratku iz Soluna, pridružuje njen otac Manojlo, izdavač lista „Pravda”.

– Bila je zima i on je došao saonicama, a onda je Cuca njemu rekla čuvenu rečenicu koja je posle izazivala smeh u porodici: „Ja tebe znam sa slike.” To je verovatno bila sudbina i mnoge druge dece u to vreme – kaže istoričar Gatalović.

Dorćol, na kojem je slikarka odrastala, ostaće deo Beograda kojem se tokom života vraćala i slikala ga. Po rečima njenog unuka, sećala se detinjstva, jurenja s decom po dvorištima i ulicama bez automobila. Detinjstvo je, kaže on, bilo njeno veliko izvorište.

Prvi od dva Cucina ateljea bio je u njenom domu u Vlajkovićevoj ulici, gde se porodica preselila i gde je bila i štamparija „Pravde”. U tom prostoru radila je noću, kad se sve smiri i nema poseta rodbine, prijatelja, komšija. Govorila je da joj treba prostor da se skloni. Tako je, po svedočenju njenog unuka, bilo sve do 1960. godine.

– I onda joj stiže pismo koje je poslala Stanka Veselinov, uticajna komunistkinja tog perioda, koja je imala veliki osećaj za umetnike i kulturu. Zahvaljujući njoj Cuca je dobila na korišćenje atelje na Kolarcu – priča Miomir Gatalović.

Tu, na poslednjem spratu Kolarčevog univerziteta, bili su i ateljei Bete Vukanović, Ksenije Divjak i drugih, ali je Ljubica Sokić tu prvi put mogla da se osami i uredi prostor kako želi.

– Umetnik biva pušten da iz njega izađe sve ono što je stajalo i nije moglo da se ovaploti – tumači istoričar.

Seća se i da je Cuca volela da u ateljeu skuplja i gomila stvari, kao i da ništa nije smelo da se pomera, čak ni novine koje je slagala na gomilu, dok je božićni badnjak umeo da ostane do leta, jer se njoj tako sviđalo. Atelje je bio pun raznih predmeta: čašica, flašica, suvog nara i limuna, kutijica, uljanih tempera, pastela, lenjira... Bile su tu i fotografije Petra Lubarde, koga je „obožavala”, te foto-slike Nadežde Petrović i Zore Petrović, od koje je inače dobila prve pouke o slikanju.

Znanje je obogatila i u Parizu, koji je smatrala magičnim, ogromnim otkrićem, kojem se vraćala na različite načine.

– Kad sam sređivao njenu zaostavštinu, video sam tu razliku kako ona pojmi Pariz tridesetih godina, a kako pedesetih ili osamdesetih, kada ga opet beleži na nekim crtežima – kaže.

Unuk slikarke priča da je ona s uzbuđenjem govorila i o Sremskim Karlovcima, koje joj otkriva Dejan Medaković u periodu oko 1948. Sa mestom dotad nije bila vezana, nije tu imala nikog svog, ali u njemu otkriva neku magiju koju prenosi na platno. Ne zaboravimo, dodaje, da je proglašena počasnom građankom Sremskih Karlovaca.

Prisetio se zajedničkog odlaska na likovnu koloniju 1995. godine u Sremske Karlovce i njenog oduševljenja što je ponovo tamo, mada je tada već bila stara i sigurno joj nije bilo komotno da se pomeri iz Beograda. Tada je tražila da nađu neku kuću koja je u dvorištu imala česmu, a kada im je to uspelo, kazala je: „Ovde sam prala četkice.” I takvi detalji, po rečima Gatalovića, bili su veliko uzbuđenje za nju, ali je to bio, opet, njen intimistički pogled na život i na svet.