Мајстор веза и гоблена

Иако у поодмаклој старости и нарушеног здравља, чика Најдану не понестаје воље да се и даље свакодневно бави својим хобијем. Пореклом из села Ћићевца у близини Параћина, врло добро се сећа детињства и школских дана и, показујући нам старе фотографије, о свему радо приповеда.

– Био сам живахно и радознало дете, волео сам да проводим што више времена у игри с вршњацима, али и да цртам и сликам. Први разред гимназије уписао сам у Нишу, а школовање наставио у Смедеревској Паланци где смо се преселили. У средњошколским данима успешно сам се бавио фудбалом, али и нечим сасвим другачијим: био сам члан гимназијске глумачке секције и са глумцима Градског позоришта одиграо више представа.

С друге стране, по доласку у град, моја мајка је пожелела да, видевши како то раде варошке жене, разноразним ручним радовима улепша нашу кућу. И мене је научила да везем. Нисам тада могао ни да наслутим да сам тако, помажући јој, заправо начинио прве кораке ка будућем хобију – присећа се он.

Од Плавог воза до Вилера

Машински факултет у Београду уписао је непосредно пред Други светски рат, у којем су страдали многи из његове породице. И он сам је био рањен, што га је спречило да се и даље бави спортом, али је зато наставио студије. По дипломирању се посветио професији техничара и конструктора. Учествовао је и у конструисању неких вагона чувеног Титовог Плавог воза.

(/slika2)– Прича о гобленима започела је тек много касније, готово сасвим случајно, 1969. године, приликом боравка у Далмацији, када сам видео како их везе моја рођака. Први гоблен урадио сам на једном од њених недовршених. Моја супруга је такође знала да их везе, па сам тако, посматрајући и учећи, све више проницао у тајне те вештине – објашњава наш домаћин.

У одлуци да се бави управо тим хобијем нису га омели ни коментари да му, као мушкарцу, можда не приличи оваква „женска занимација“. Напротив. Чак су многе жене долазиле да се са њим посаветују, на пример, какве конце, платна и прибор да користе и где да их набаве.

– С обзиром на моју професију, гоблени су били прави избор за мене, јер њихова израда захтева прецизност и стрпљење. Направио сам радни сто на којем се налази рам који може да се подешава према величини платна, односно сита на којем се везе. Годинама из Немачке наручујем само Вилерове шеме за гоблене на ситу, јер сматрам да су најквалитетнији, а њихови конци веома постојаних боја. Од истог произвођача су и специјалне игле стандардних величина. Другачије су од оних за шивење и имају затупљен врх, како не би оштетиле подлогу. Највише волим да радим на ситу што веће густине нити, јер је вез који се уради на њему ситан и прецизан, па готов гоблен изгледа попут фотографије. Посебно ми се свиђају рамови од дрвета у дуборезу, мада се за гоблене користе и они од метала, вештачких материјала, комбинације дрвета и пластике, са или без угравираних украса и рељефних избочина – прича Најдан Јоцић.

За успомену наследницима

(/slika3)Иако је до сада израдио више од стотину гоблена, каже да не би могао да издвоји неки од њих као омиљен, јер су му сви подједнако драги и подсећају га на одређени период живота. Они сада украшавају зидове његовог стана, а мотиви на њима су различити, од античких, преко репродукција слика домаћих и страних аутора, до оних који приказују природу, људске ликове и амбијент одређених места. Да би урадио највећи и најимпозантнији међу њима, са мотивом Да Винчијеве „Последње вечере“, биле су му потребне скоро две године.

– Неке од гоблена сам поклонио пријатељима, који су ми предлагали да своје радове прикажем на некој изложби или да понеки и продам, али ја то никада нисам учинио. Намеравам да их оставим својим најближима, као наследство и успомену – каже наш саговорник.

Могао би овај необичан времешни господин још много тога да нам покаже и исприча, али ми га, ипак, остављамо да у тишини, поред сунцем обасјаног прозора свог „радног кутка“ у дневној соби, настави да везе већ започет гоблен, уз наду да ће их својим вредним рукама урадити још много.