Отказ закону или законит отказ

Због најављених отпуштања радника, Инспекторат за рад појачао је инспекцијски надзор над применом одредби Закона о раду које се односе на поступање у случају отказа и утврђивања вишкова. Према речима Радована Ристановића, директора Инспектората за рад, у последњих месец дана извршено је укупно 820 инспекцијских надзора којима се утврдило 129 случајева прекида радног односа заснованог на одређено време, по основу повреде радне дисциплине радни однос је прекинут у 58 случајева, а забележено је 216 отказа по основу технолошког вишка.

– Од наведеног броја отказа, Инспекцији рада се, у претходних месец дана, обратило 67 радника који су, на основу Закона о раду, тражили одлагање извршења ових решења до одлуке суда. У 33 случаја Инспекција је усвојила њихове захтеве у првостепеном поступку, док је у осталим случајевима поступак у току – објашњава Ристановић за „Политику”.

Он додаје да послодавци углавном нису испоштовали оне одредбе Закона о раду које се односе на отказне разлоге, пре свега неостваривање потребних резултата рада, повреде радне обавезе, непоштовање раднe дисциплине, злоупотреба права на одсуство због привремене спречености за рад, одбијање закључења анекса уговора о раду, као и технолошке, економске и организационе промене које су условиле престанак потребе за обављање одређеног посла или смањивање обима посла.

У одељењу Инспекције рада у Београду, међутим, кажу да ситуација није увек црно-бела, те да се дешава и да радници злоупотребљавају свој положај.

– Сваки случај је јединствен, немогуће је генерализовати проблем. Ситуација често није онаква каквом је представљају медији, кажу из овог одељења, додајући да се неретко догађа да сви надлежни органи донесу одлуку у корист радника, али послодавац једноставно не жели да га врати на посао. Дешава се, кажу, и да послодавац не жели да уручи отказ раднику, иако он на томе инсистира. Такав је, рецимо, случај овлашћених ревизора који, уколико желе да дају отказ, имају веома дуге отказне рокове, јер их је изузетно мало, а потребни су послодавцима.

За незаконито отпуштање инспекција сазнаје, пре свега, преко поднетих захтева радника који траже интервенцију Инспекције рада. То је заправо захтев радника за одлагање извршења решења послодавца о отказу уговора о раду до окончања судског спора. Радник може поднети захтев Инспекцији уколико је покренуо радни спор и ако је његово право очигледно повређено. Осим тога, Инспекција може открити незаконит отказ и приликом инспекцијског надзора по службеној дужности, при чему је овлашћена да, уколико уочи незаконитости, покрене прекршајни поступак против послодавца. Законски предвиђене казне за послодавца крећу се од 800.000 до 1.000.000. динара.

Са друге стране, када инспектор утврди да приликом отказа није било очигледне повреде права, тј. да је послодавац испоштовао све одредбе Закона о раду, решењем одбија захтев запосленог, као неоснован.

Ристановић сматра да се они који, у случају незаконитог престанка радног односа, поведу радни спор и обрате се Инспекцији рада могу надати позитивном исходу.

– Коначну реч о законитости отказа дају судови, по радним споровима. Решења Инспекције рада о евентуалном одлагању извршења решења о отказу, привременог су карактера и трају до коначне одлуке суда – истиче наш саговорник.

Ипак, остаје отворено питање како ће радник бити прихваћен и какве радне услове може да очекује када се врати на радно место са кога је отпуштен?

– Запослени могу да очекују да буду враћени на посао по решењу Инспектората за рад под истим условима рада које су имали и пре отказа. Када суд донесе правоснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, послодавац је дужан да запосленог врати на посао и исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприноса за обавезно социјално осигурање – појашњава Ристановић.

Инспекција рада обавила је надзор код петнаест послодаваца код којих је најављено утврђивање вишкова радника, у укупном броју од 1.453 радника, а његови резултати биће познати у наредном периоду.

Б. Малиш

-----------------------------------------------------------

Осмислите будућност, не трудите се да промените прошлост

Како се носити са страхом од отказа? Прва линија одбране је промена ставова и уверења – уместо да пасивно чекамо дан када ће нам послодавац вратити радну књижицу, морамо да направимо „план Б” – да се осврнемо и потражимо алтернативне послове. За почетак, морамо да оснажимо своје психичке капацитете и уверимо себе да ми „то” можемо да издржимо, истиче Вишња Хелајзен, психолог из Националне службе за запошљавање.

„У случају губитка посла, особа мора да дефинише која су њена реална знања и способности, потом да направи скицу своје професионалне будућности и да реално сагледа своје шансе у реализацији тих циљева – под тим подразумевам анализу тржишта рада и послова који су дефицитарни и суфицитарни. У земљи која је на удару рецесије не можемо се ригидно држати својих жеља и циљева, већ морамо прихватити алтернативне послове који су „негде између” наших жеља и реалности. Психолошки оптимистички савет гласи – осмислите будућност уместо што се трудите да промените прошлост”, истиче Вишња Хелајзен.

И док искуство из развијених западних земаља говори да су радници који су постали технолошки вишак у неким великим производним системима – удружили своје (финансијске) снаге и основали заједничка мала предузећа, наше искуство говори да је већина радника који су добили отпремнине, новац потрошила на белу технику, аутомобиле и реновирање купатила.

„То се може објаснити чињеницом да ми већ две деценије живимо у оскудици и да велика финансијска инјекција обично служи и за ментални опоравак од финансијске беде, али то није оправдање за ирационално понашање. На жалост, Срби нису тимски играчи, већ „сами своји мајстори”, закључује Вишња Хелајзен.

Наша саговорница истиче да од отказа (са разлогом) највише стрепе радници између 40 и 55 година живота, који имају средњу стручну спрему – губитком посла они остају на егзистенцијалном минимуму, веома се тешко запошљавају а њихова деца су још увек на школовању.

Свака друга запослена особа у Србији има страх од отказа, говоре резултати социјално-психолошких истраживања. Психолози истичу да је страх од губитка посла у некој од будућих систематизација радних места покретачки механизам за мобинг – психолошко малтретирање колега, које има за циљ ослобађање од вишка радне снаге, а та ментална тортура врши се кроз застрашивање, премештање на друго радно место, социјалну изолацију и професионално игнорисање.

„Мобинг је психолошко предворје отказа, јер враћању радне књижице увек претходи психолошки притисак на појединца од стране шефа или групе колега”, каже наша саговорница која је на Факултету политичких наука недавно држала предавање студентима о психолошким последицама мобинга.

Вишња Хелајзен истиче да особа која је постала жртва мобинга, у почетку улаже велику енергију да разуме због чега је неко малтретира, а како не проналази разлог за нечију тортуру, она упада у фазу самооптуживања, а потом и у различите психичке кризе. Истраживања говоре да су главобоље, вртоглавице, тахикардије и поремећаји сна – нормална реакција на дуготрајну изложеност психичкој тортури, каже наша саговорница.

„Најчешћа последица мобинга је интензиван страх од отказа – особа не размишља о томе да ли послодавац има законских основа да јој врати радну књижицу, већ са кнедлом у грлу долази на посао страхујући да ће је портири обавестити да више није на платном списку предузећа”, истиче Вишња Хелајзен.

Психолошка тортура обично почиње тако што се прекида било каква комуникација са радником или почињу да му се ускраћују битне пословне информације. Истовремено, фирмом почињу да се шире гласине и кулоарске приче, а трачеви су најважније „споредно оружје” у сваком психолошком рату. Раднику се потом често одузима посао без икаквог објашњења, а његове дужности пребацују се на друге колеге. Особа која је изабрана за „жртву” стално се критикује и оптужује за пропусте који се објективно нису догодили, искључује из социјалних активности компаније или се без објашњења распоређује на неадекватно радно место. Често се дешава да руководиоци неосновано присвајају њене идеје и пласирају их као сопствене, а раднику ускраћују стандардне услове рада – особа преко ноћи остаје без свог телефона или компјутера, односно почиње да га дели са колегом са објашњењем „рационализације” пословања. Најекстремнији облик мобинга је претња физичким насиљем или сексуалним узнемиравањем”, истиче Вишња Хелајзен.

Она каже да је чињеница да ће неко остати без посла као жртва мобинга, а неко ће посао изгубити из објективног разлога.

„У психолошком смислу изузетно је значајно да особа схвати да ли је она објективни кривац за губитак посла или је постала технолошки вишак, јер више не постоји објективна потреба за врстом посла коју она обавља. Ако је особа изгубила посао као жртва мобинга, неопходно је да каже себи: „Јесам жртва психолошке тортуре, понизили су ме и отпустили, али нико не може да ми одузме знање и способности које поседујем”.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Од синдиката само правна помоћ

Онај ко добије отказ, може да рачуна на правну помоћ адвоката синдиката из области радног права. И то је оно што синдикат може да уради, под условом да сте њихов члан. У супротном, Бранислав Чанак, председник Уједињеног гранског синдиката „Независност” не препоручује приватно ангажовање адвоката, уколико немате довољно новца и стрпљења.

– На жалост, шансе за нови посао су никакве. Зато су људи принуђени да се држе и слабо плаћених послова и лоших услова рада, јер знају да су могућности за боље или евентуалну преквалификацију мале – закључио је Чанак.

Несигурност и неизвесност је све већа и код оних који су рачунали да им радна места омогућавају бар минимум егзистенције. У Лесковцу је 194 радника „Здравља Актавис” проглашено технолошким вишком, Српска фабрика стакла у Параћину је њих 700 послала на принудно плаћено одсуство од 45 дана, а из Фабрике аутомобила у Прибоју споразумно је отишло 188 радника. Ту фабрику је од 2000. године напустило око 3.000 људи. У краљевачком „Магнохрому” од некада 4.000 остало је само 200 радника. У Крушевцу је најављено да ће више од 500 радника остати без посла по разним основама. Ситуација у Крагујевцу више је него позната.

„Независност” нема тачан број оних који су до сада остали без посла. А колико ће тај број износити у блиској и даљој будућности, најлакше је описати са – много.

– Ми немамо тачне податке, јер бројке стижу из више извора који се не поклапају. Број оних који ће остати без посла, а чији је послодавац влада може бити и до 20.000 људи – казао је Чанак.

Послодавци се углавном правдају „економском кризом”. Пример за такву врсту манипулације је, према Чанковом мишљењу, Инвеј холдинг који отпушта раднике уз ту врсту оправдања у четири различите индустрије.

– Таква оправдања су неодржива из два разлога. Један је што елементи кризе нису дошли код нас, а други је тај што сви потези које је наша влада предузела у супротности су са оним што се ради када је криза. С једне стране, држава отпушта раднике, а смањује буџет Националне службе за запошљавање. Истовремено најављује прилив људи који ће се тој институцији обратити и смањује јој могућности да им помогне. Док Америка повећава и суму накнаде и број недеља за које ће накнаду примати, у Србији се смањују. То онда значи да код нас нема кризе – објашњава Чанак. Он додаје да се углавном ради о незаконитим начинима да се послодавац ратосиља вишка запослених.

В. Дугалић