Ма­ло­гра­ђа­ни у срп­ској политици

По­ли­тич­ки ма­ло­гра­ђа­нин је стал­но не­чим не­за­до­во­љан и че­сто сво­је лич­не фру­стра­ци­је, уну­тра­шњи јад и јед, по­ти­ску­је, ра­ци­о­на­ли­зу­је и при­ка­зу­је као за­ла­га­ње за оп­ште дру­штве­но до­бро. По­ли­тич­ке ста­во­ве и уве­ре­ња фор­ми­ра без про­ми­шља­ња, та­ко што их по­ку­пи не­где ус­пут и уз­гред, узи­ма их „у па­ке­ту”, по­што му они слу­же као сво­је­вр­сна ула­зни­ца у „по­све­ће­не” со­ци­јал­не кру­го­ве (круг двој­ке?) чи­ји дру­штве­ни ста­тус ми­сли да за­слу­жу­је и при­жељ­ку­је се­би да обез­бе­ди.

На овај, кон­фор­ми­стич­ки, на­чин, пра­те­ћи мо­ду и трен­до­ве, он усва­ја и по­ли­тич­ке иде­о­ло­ги­је (ако их уоп­ште има). Ко­му­ни­сти, на­ци­о­на­ли­сти, нео­ли­бе­рал­ни гло­ба­ли­сти – са ста­но­ви­шта свог уну­тра­шњег пси­хо­ло­шког и спо­ља­шњег лу­кра­тив­ног по­ри­ва да се увек при­па­да „по­бед­ни­ку” – ње­му су сви исти, исти, и исти. Ма­ло­гра­ђа­нин се углав­ном по­ли­тич­ки ин­фор­ми­ше по­сред­ством не­про­ве­ре­них гла­си­на и соч­них тра­че­ва. У ту свр­ху ре­дов­но од­ла­зи на сво­је „не­за­ви­сне ме­ди­је”, по днев­ну до­зу адре­на­ли­на. А кад је већ та­мо, ре­дов­но при­су­ству­је се­ан­са­ма дво­ми­нут­не пер­со­на­ли­зо­ва­не мр­жње, фо­ку­си­ра­не на ар­хе­тип­ског Не­при­ја­те­ља (ко­је опи­су­је Ор­вел).

И, оба­ве­зно, на си­ро­ма­ха ди­же но­гу. Ње­гов дог­мат­ски „ти­кет-мен­та­ли­тет”, ри­гид­ност ми­шље­ња и ге­не­рал­на пред­ра­суд­ност, оне­мо­гу­ћа­ва­ју му да стек­не ре­ал­ну сли­ку о по­ли­тич­кој и дру­штве­ној ствар­но­сти, по­што их по­сма­тра се­лек­тив­но: при­ме­ћу­је са­мо оно што мо­же да по­твр­ди ње­го­ва пре­ду­бе­ђе­ња, а пре­не­бре­га­ва све што би мо­гло да их опо­врг­не. Сто­га, то што тра­жи обич­но и на­ђе. Та­ко ис­па­да да је увек у пра­ву. Као ве­чи­ти „са­пут­ник” по­пу­лар­них по­ли­тич­ких трен­до­ва, по­ли­тич­ки ма­ло­гра­ђа­нин, тек по­не­кад, кад му је баш до­сад­но, уме­сто у ка­фић или шо­пинг мол, оде у шет­њу – на улич­не про­те­сте опо­зи­ци­је. Да би на­пра­вио „сел­фи” с не­ким од тре­нут­но по­пу­лар­них по­ли­тич­ких се­ле­бри­ти­ја. 

Слој по­ли­тич­ких ма­ло­гра­ђа­на ми­сли да су, за раз­ли­ку од нас оста­лих, за­слу­жи­ли да бу­ду Евро­пеј­ци – а да им ми то не да­мо. Ге­не­рал­но, у све­му су од­ро­ђе­ни. Док се „про­сти пук” твр­до­гла­во др­жи од­бра­не не­ких (тра­ди­ци­о­нал­них) вред­но­сти, они се ра­до­сно пре­пу­шта­ју „ни­хи­ли­стич­кој ис­пра­зно­сти кон­зу­ме­ри­зма”. Док се „сен­дви­ча­ри” ве­ћин­ски за­ла­жу за очу­ва­ње су­ве­ре­ни­те­та и ин­те­гри­те­та др­жа­ве, ме­ђу ма­ло­гра­ђа­ни­ма вла­да пра­ва по­ма­ма за хр­ват­ским па­со­ши­ма и очај­нич­ка по­тра­га за ба­ба­ма Ма­ђа­ри­ца­ма, не би ли на­шли ухле­бље­ње у Европ­ској уни­ји, пре или без нас. Док „сто­ка” ја­сно пра­ви раз­ли­ку из­ме­ђу др­жа­ве и вла­сти, они се не ли­бе да ко­љу во­ла због ки­ле ме­са.

О се­би има­ју не­ре­ал­но по­зи­тив­ну сли­ку ко­ју, ка­ко ве­ру­ју, не­по­врат­но ква­ри то што при­па­да­ју на­ма. Ово об­ја­шња­ва за­што упра­во ме­ђу њи­ма има нај­ви­ше „са­мо­мр­жње” и на­ци­о­нал­ног „са­мо­по­ни­шта­ва­ња”. Ни­је им ла­ко: при­па­да­ју стиг­ма­ти­зо­ва­ном и ома­ло­ва­жа­ва­ном на­ро­ду па­ри­ја, а же­ле­ли би да бу­ду или да се осе­ћа­ју као ари­јев­ци.  

За­то, ако чу­је­те „ни­ко као ми” или „ово­га ниг­де не­ма”, не­мој­те се ва­ра­ти: они вас не хва­ле, већ вас се сти­де. А ако ка­жу „сви смо ми г.... (или псов­ка по из­бо­ру)” ни­су пре­стро­ги пре­ма се­би; они то ми­сле на нас. Ру­же­ње соп­стве­ног на­ро­да је­сте пси­хо­ло­шки, сим­бо­лич­ки, гест „на­пу­шта­ња” соп­стве­не про­ка­же­не гру­пе ка­да не по­сто­ји мо­гућ­ност да из „ове и ова­кве” зе­мље ствар­но пре­бег­ну у не­ки „нор­ма­лан” и ви­ше вред­но­ван свет. 

За ма­ло­гра­ђа­не у по­ли­ти­ци ка­рак­те­ри­стич­но је да сна­жно по­ли­ти­зу­ју сва­ки ис­кр­сли дру­штве­ни про­блем и по­ла­ри­зу­ју ста­во­ве око по­ли­тич­ки са­свим не­у­трал­них те­ма из сва­ко­днев­ног жи­во­та: од од­лу­ке кућ­ног са­ве­та о оп­штин­ским суб­вен­ци­ја­ма за кре­че­ње фа­са­де („ко сто­ји иза то­га?”), до про­јек­та здрав­стве­не еви­ден­ци­је школ­ске де­це („они при­ку­пља­ју по­дат­ке о на­ма!”).

По­ли­тич­ки ма­ло­гра­ђа­ни су, ина­че, из­гу­би­ли кон­тро­лу над соп­стве­ном де­цом, али је за­то има­ју над шко­лом и на­став­ни­ци­ма. Са­ве­ти ро­ди­те­ља дав­но су пре­ста­ли да бу­ду са­ве­то­дав­на – и по­ста­ли на­ред­бо­дав­на – те­ла у школ­ском си­сте­му. То нај­ви­ше до­ла­зи до из­ра­жа­ја у вре­ме­ну по­ли­тич­ке кри­зе у дру­штву, ка­да сво­ју по­ли­тич­ку остра­шће­ност и мр­жњу агре­сив­но про­те­жи­ра­ју и на­ме­ћу дру­ги­ма под па­ро­лом „не­зна­ње је (по­ли­тич­ка) моћ”. И на тај на­чин уно­се раз­дор и по­де­ле ме­ђу на­став­ни­ке и ро­ди­те­ље, мо­рал­но ква­ре соп­стве­ну де­цу и тра­у­ма­ти­зу­ју де­цу не­ис­то­ми­шље­ни­ка. 

Упра­во овај слој по­ли­тич­ких гра­ђа­на глав­ни је ге­не­ра­тор те­о­ри­ја скри­ве­них на­ме­ра, пре­но­сник пред­ра­су­да и сте­ре­о­ти­па и ка­та­ли­за­тор оне ток­сич­не дру­штве­не кли­ме не­то­ле­ран­ци­је ко­ја већ го­ди­на­ма ра­за­ра на­ше дру­штве­но тки­во, по­спе­шу­ју­ћи по­де­ле и не­тр­пе­љи­во­сти. Нај­по­губ­ни­је за де­мо­крат­ско дру­штво је­сте то што је по­ли­тич­ка ис­кљу­чи­вост ма­ло­гра­ђа­на ус­пе­ла да за­то­ми нор­мал­не, сва­ко­днев­не, раз­го­во­ре о ак­ту­ел­ним дру­штве­ним и по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма у окви­ру ужих со­ци­јал­них гру­па, ко­је дру­штве­не мре­же не мо­гу да на­до­ме­сте.

Они су, на­и­ме, спрем­ни да и сво­је ро­ђа­ке, при­ја­те­ље и ку­мо­ве – уко­ли­ко се с њи­ма по­ли­тич­ки не сла­жу – ба­це на ло­ма­чу на ко­јој би же­ле­ли да спа­ле омра­же­ну стран­ку, по­ли­тич­ког ли­де­ра или власт. На тај на­чин оне­мо­гу­ћа­ва се раз­ме­на ми­шље­ња и кон­струк­тив­ни ди­ја­лог из­ме­ђу по­је­ди­на­ца и дру­штве­них гру­па ко­ји би мо­гли да до­при­не­су об­ли­ко­ва­њу де­мо­крат­ског јав­ног мње­ња, та­ко нео­п­ход­ног да­на­шњој Ср­би­ји. 

*Со­ци­јал­ни пси­хо­лог, про­фе­сор уни­вер­зи­те­та, у пен­зи­ји

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа