Мерц против наслеђа Меркелове, АфД сама против свих

Ми ово не можемо, рекао је недавно Фридрих Мерц, кандидат Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и фаворит за следећег канцелара Немачке, направивши тако пародију од познатог слогана Ангеле Меркел из 2015. године „Ми то можемо!”, прокламованог током велике избегличке кризе те године. Тада је став Меркелове симболизовао немачку културу добродошлице, која се огледала у спремности земље да прими неколико стотина хиљада тражилаца азила. Деценију после, Мерцов мотив за дистанцирање од наслеђа канцеларке која је на челу државе била 16 година је јасан. Уочи избора за Бундестаг заказаних за 23. фебруар, демохришћани, према анкетама, са око 30 одсто подршке воде битку да спрече преласке конзервативних бирача ка крајње десничарској Алтернативи за Немачку (АфД) коју према тим истраживањима подржава 21 одсто анкетираних. Социјалдемократе (СПД) одлазећег канцелара Олафа Шолца су треће са 15 одсто, док њихови партнери из „семафор коалиције” Зелени уживају 13 одсто подршке. ФДП је испод цензуса са мање од четири одсто.

Током кампање, АфД је у више наврата истицао поруку: Мерц и Меркелова су исти. На страначком конгресу Алис Вајдел, кандидаткиња АфД-а за канцеларку, посветила је већи део говора изједначавању њих двоје, оптужујући ЦДУ да је то левичарска странка која је дозволила да миграција и криминал измакну контроли.

Ипак, Мерц је померио ЦДУ знатно удесно откако је 2022. преузео лидерство у партији и по питањима економије и енергетике, показавши скептицизам према одређеним аспектима Зелене агенде и преласку на електрична возила. Што се тиче миграције, он тврди да земља прима далеко више тражиоца азила него што може да интегрише. Односно, да смештај, школе и здравствена заштита могу бити обезбеђени само за висококвалификоване раднике.

„Ретко која предизборна кампања за Бундестаг је била толико обележена спољном и безбедносном политиком као ова”, рекао је Мерц, и истакао да је одлазећа влада у томе заказала.

Иако се чини да Мерцови демохришћани имају доста тога заједничког са АфД-ом, они (као и све друге немачке парламентарне странке) искључују могућност сарадње са онима које називају „екстремном десницом”. С обзиром на тај став, највероватнији партнери ЦДУ-а су Зелени и СПД. Али се онда поставља питање да ли ће таква влада бити ишта усаглашенија у доношењу одлука од Шолцовог „семафора”. А с обзиром на боје те три партије, већ би могао да им се смисли надимак „Кенија коалиција”.

Иронично, анти-АфД приступ можда је и додатно радикализовао ову странку. За разлику од других крајње десничарских партија у Европи, попут Националног окупљања у Француској или Браће Италије, које су ублажиле реторику како би прошириле подршку, АфД је растао чак и док је заоштравао политику.

Подршку алтернативи потврдио је и амерички милијардер Илон Маск, блиски сарадник америчког председника Доналда Трампа. Он је позвао је АфД да се бори да Немачка има право на веће самоопредељење и мањи утицај Брисела. Међутим, спорне су биле његове речи да Берлин превише обраћа пажња на кривицу из нацистичке прошлости, те да деца не треба да испаштају због грехова својих предака.

Сматра се да ће Маскова подршка привући интерес младих гласача и немачког пословног сектора, који и даље гаји сумњичавост према АфД-у. Такође, недавно је један локални одбор АфД-а делио летке у облику авионских карата, алудирајући на депортацију илегалних миграната. Иако из странке тврде да само желе поштовање закона, очигледно је да су њихове поруке постале провокативније, због чега су десетине хиљада Немаца прошле недеље поново протестовале против АфД-а.

Без обзира на то што је такозвани Ватрени зид, када традиционалне странке превазилазе разлике како би крајњу десницу оставиле по страни, и даље стабилан, копредседник АфД-а Тино Крупала сматра да „ко се игра са ватром, може и да се опече”. Мерц је свестан ризика чак и наговештаја сарадње с АфД-ом. Међутим, његови сарадници страхују да би, ако не успеју да реше немачке проблеме и спроведу план због коалиционих партнера, попут илегалне имиграције и економске стагнације, АфД могао победити на следећим изборима 2029. године. То не би нужно отворило врата власти, али би можда створило пукотине чак и у „Ватреном зиду”.