Merc protiv nasleđa Merkelove, AfD sama protiv svih

Mi ovo ne možemo, rekao je nedavno Fridrih Merc, kandidat Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i favorit za sledećeg kancelara Nemačke, napravivši tako parodiju od poznatog slogana Angele Merkel iz 2015. godine „Mi to možemo!”, proklamovanog tokom velike izbegličke krize te godine. Tada je stav Merkelove simbolizovao nemačku kulturu dobrodošlice, koja se ogledala u spremnosti zemlje da primi nekoliko stotina hiljada tražilaca azila. Deceniju posle, Mercov motiv za distanciranje od nasleđa kancelarke koja je na čelu države bila 16 godina je jasan. Uoči izbora za Bundestag zakazanih za 23. februar, demohrišćani, prema anketama, sa oko 30 odsto podrške vode bitku da spreče prelaske konzervativnih birača ka krajnje desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD) koju prema tim istraživanjima podržava 21 odsto anketiranih. Socijaldemokrate (SPD) odlazećeg kancelara Olafa Šolca su treće sa 15 odsto, dok njihovi partneri iz „semafor koalicije” Zeleni uživaju 13 odsto podrške. FDP je ispod cenzusa sa manje od četiri odsto.

Tokom kampanje, AfD je u više navrata isticao poruku: Merc i Merkelova su isti. Na stranačkom kongresu Alis Vajdel, kandidatkinja AfD-a za kancelarku, posvetila je veći deo govora izjednačavanju njih dvoje, optužujući CDU da je to levičarska stranka koja je dozvolila da migracija i kriminal izmaknu kontroli.

Ipak, Merc je pomerio CDU znatno udesno otkako je 2022. preuzeo liderstvo u partiji i po pitanjima ekonomije i energetike, pokazavši skepticizam prema određenim aspektima Zelene agende i prelasku na električna vozila. Što se tiče migracije, on tvrdi da zemlja prima daleko više tražioca azila nego što može da integriše. Odnosno, da smeštaj, škole i zdravstvena zaštita mogu biti obezbeđeni samo za visokokvalifikovane radnike.

„Retko koja predizborna kampanja za Bundestag je bila toliko obeležena spoljnom i bezbednosnom politikom kao ova”, rekao je Merc, i istakao da je odlazeća vlada u tome zakazala.

Iako se čini da Mercovi demohrišćani imaju dosta toga zajedničkog sa AfD-om, oni (kao i sve druge nemačke parlamentarne stranke) isključuju mogućnost saradnje sa onima koje nazivaju „ekstremnom desnicom”. S obzirom na taj stav, najverovatniji partneri CDU-a su Zeleni i SPD. Ali se onda postavlja pitanje da li će takva vlada biti išta usaglašenija u donošenju odluka od Šolcovog „semafora”. A s obzirom na boje te tri partije, već bi mogao da im se smisli nadimak „Kenija koalicija”.

Ironično, anti-AfD pristup možda je i dodatno radikalizovao ovu stranku. Za razliku od drugih krajnje desničarskih partija u Evropi, poput Nacionalnog okupljanja u Francuskoj ili Braće Italije, koje su ublažile retoriku kako bi proširile podršku, AfD je rastao čak i dok je zaoštravao politiku.

Podršku alternativi potvrdio je i američki milijarder Ilon Mask, bliski saradnik američkog predsednika Donalda Trampa. On je pozvao je AfD da se bori da Nemačka ima pravo na veće samoopredeljenje i manji uticaj Brisela. Međutim, sporne su bile njegove reči da Berlin previše obraća pažnja na krivicu iz nacističke prošlosti, te da deca ne treba da ispaštaju zbog grehova svojih predaka.

Smatra se da će Maskova podrška privući interes mladih glasača i nemačkog poslovnog sektora, koji i dalje gaji sumnjičavost prema AfD-u. Takođe, nedavno je jedan lokalni odbor AfD-a delio letke u obliku avionskih karata, aludirajući na deportaciju ilegalnih migranata. Iako iz stranke tvrde da samo žele poštovanje zakona, očigledno je da su njihove poruke postale provokativnije, zbog čega su desetine hiljada Nemaca prošle nedelje ponovo protestovale protiv AfD-a.

Bez obzira na to što je takozvani Vatreni zid, kada tradicionalne stranke prevazilaze razlike kako bi krajnju desnicu ostavile po strani, i dalje stabilan, kopredsednik AfD-a Tino Krupala smatra da „ko se igra sa vatrom, može i da se opeče”. Merc je svestan rizika čak i nagoveštaja saradnje s AfD-om. Međutim, njegovi saradnici strahuju da bi, ako ne uspeju da reše nemačke probleme i sprovedu plan zbog koalicionih partnera, poput ilegalne imigracije i ekonomske stagnacije, AfD mogao pobediti na sledećim izborima 2029. godine. To ne bi nužno otvorilo vrata vlasti, ali bi možda stvorilo pukotine čak i u „Vatrenom zidu”.