Простори душе

Крагујевац – Човек је пало, огреховљено биће пуно немира, стрепње и страхова, са покаткад вулканским ерупцијама акумулираног гнева. Пут до бестрашћа није лак, захтева много духовног напора, сталног стражења над мислима и изнедреним покретима, а повратак у стање анђеоске чистоте душе, ако је то уопште могуће, скопчан је са умилним смирењем које се може дефинисати само на трансцедентно парадоксалан начин – као радосна туга.

То преображајно кретање од егзистенцијалног крика и вапаја до блаженог спокоја чини динамику стваралачког акта Ненада Ристовића, кустоса узорне градске Галерије „Мостови Балкана”, препознатљиве по Међународном бијеналу „АртИја”. На Ристовићевим цртежима и сликама дрхти последњи дах уметника распетог између паклене буке и беса овога света и насушне потребе за рајским прибежиштем у свом микрокосмосу.

– Постоје извесни додири са природом, како су то приметили критичари који су писали о мом делу, али ја се не везујем за окружење, да не бих зашао у имитацију. Моје стваралачко полазиште није окружење, него једна посве нова природа која се рађа на самој слици – објашњава Ристовић.

„Цртачка нерватура (као носилац читаве визуелне структуре) што егзистира на Ристовићевим платнима, тај облик вибрантног језгра представља аутономни простор по чијој се површини и у унутрашњости одвија његова егзистенцијална драма произашла из додира и непристајања на олаке матрице реалности коју ваља што пре напустити и прећи у просторе сопствене душе. У тим просторима стваралац узнемирен и усамљен, ништаван у безграничном свемиру, тражи смисао постојања, окрећући се самоме извору живљења, претварајући цртачку нерватуру језгра на својој слици у крхку корабљу у чијој утроби леже похрањени страх, дрхтање и нада као облици шифара његовога бића, његовог кретања као слабашној светлости сазнања у тамним лавиринтима душе”, писао је о Ристовићу историчар уметности Срђан Марковић.

Једно од уметникових дела

– Свака моја слика почиње и завршава се рациом, а између је оно интуитивно, када уметник излази из себе и пушта да га води сама слика. Платно организујем кроз драматичан сукоб боје, линије и ритма. Тај ликовни језик ме радује док стварам. Да нема те радости, тог узбуђења, слика би била празна, уосталом као и живот – наводи Ристовић чије је дело критика сврстала у апстрактни (лирски) експресионизам.

„Оно што је константно у тој његовој стваралачкој страсти је експресионистички замах, повишен тон и готово драматична динамика потеза. Међутим, упркос томе, не би се могло тврдити да је Ристовић типичан представник историјског експресионистичког обрасца: он не трага за карактером стила (као доктрином) већ за непосредношћу израза који разлама дух сликара... Слика се зачиње у немиру сликарског духа, у снажном темпераменту и ауторовој драгоценој способности да боју изједначи са егзистенцијалном основом самог ликовног језика. Боја је за њега истовремено и покрет и драматска јединица визуелне целине сликаног призора. Тај врхунски облик слободе у чину сликања ни у једном тренутку не личи на хаос: ритам потеза има неку имагинарну логику којом се сви елементи формалног садржаја слике на неки начин додирују са узбудљивим лицем слике”, запазио је критичар Срето Бошњак.

– Нисам мењао своју поетику, држао сам се једне централне нити око које сам плео своје стваралаштво. Велика промена не мора нужно представљати напредак, то може значити само да је уметник променио начин мишљења. Ако се промене ипак дешавају, мислим да оне морају бити благе, такве да се задржи и сачува препознатиљив сликарски језик – каже Ристовић који ових месеци предано ради на прикупљању грађе за монографију.

„Ко приљежније прати токове савремене српске уметности, морао је запазити осетљиву уз то ненаметљиву сликарску личност Ненада Ристовића. Далеко од повишене температуре текућих догађања, на излагачкој сцени се појављује само онда када има шта да каже и покаже. Ристовић је излагао самостално у престижним галеријским просторима и учествовао на замашном броју рецентних заједничких смотри. То га је учинило познатим и признатим на текућој уметничкој сцени”, констатовао је историчар уметности, сликар и ликовни критичар Здравко Вучинић.

Ненад Ристовић (1965) дипломирао је сликарство у Приштини, код професора Хилмије Ћатовића, а магистарске студије је завршио у Београду, код професора Зорана Вуковића. Иза њега је више од 200 колективних изложби и 31 самостална изложба у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а и носилац шест вредних признања за свој опус који је у целини назвао „Простори душе”.