Завичај полако пада у заборав

Када се од Призрена кањоном реке Бистрице крене у правцу Штрпца, највеће српске енклаве у Метохији, у којој је остало да живи више од 13.000 српских душа, на дванаестом километру налази се Средачка жупа, у којој су од вајкада живели заједно становници српске и муслиманске националности. У селу Средска, центру Средачке жупе, које сачињава седам засеока нанизаних на самим обронцима Шар-планине, где су живели искључиво становници српске националности, остало је да живи једва десетак српских душа у поодмаклим годинама живота.

У осталим селима Средачке жупе, заједно с муслиманским живљем, свој праг остало је да сачува једва педесетак Срба. И пре 1999. године овдашњи Срби одлазили су из свог прелепог завичаја у потрази за послом, школовањем, бољим условима живота... Одувек су били познати као врсни зидари, тесари, армирачи, али и као лекари, професори, инжењери, песници, новинари...

Судбина Срба из Средачке жупе задесила је и њихове сународнике из Призрена и околине. Данас је у Призрену остало да живи једва двадесетак српских душа и њих тридесетак у повратничком селу Новаке. У знак сећања на свој родни крај, протерани Срби из Средачке жупе и Призрена деценијама су у Београду организовали окупљања под називом „Сречанијада” и „Призренско вече”. Ови скупови, који су организовани у Дому Војске Србије у Београду, били су место на којем су се протерани Срби подсећали на свој завичај, евоцирали успомене и присећали се живота у њему.

Међутим, већ дуже од десетак година оваквих окупљања нема, као да су протерани Срби из ових крајева заборавили на завичај. Наравно, не може се рећи да им родни крај није остао у срцу, што говори и податак да се веома често организују заједнички одласци тамо. Не прође ниједан верски празник, а да Призренци и Средчани не посете свој завичај. Иначе, протерани Срби из Ђаковице, Приштине, Пећи и осталих градова КиМ и даље се сваке године окупљају у Дому војске Србије у Београду, где евоцирају успомене на родни крај.

Мирослав Тодоровић,

Београд/Призрен