Рок, твист и „дансинг посело”

Када је Владимир Матијевић, оснивач чувеног друштва „Привредник”, предложио да се у Крунској улици подигне ученички дом за стипендисте са српског националног простора Краљевине СХС, иза интерната ка безименом сокаку осванула је пространа дворана. Њена намена није била баш најјаснија, али генерације омладинаца – педесето годиште и мало старији – још је памте као омиљено београдско „дансинг посело” од 19 до 23 сата.

Била је уоброчена музика са плоча на 78 и 45 обртаја, а ређе су на бини „уживо” наступали и најпопуларнији музиканти оног времена. Ех, какав је то провод био...

Али, послератни пургаторијум прогласио је и Друштво „Привредник” за буржујску творевину па му је све национализовано, између осталог и ученички дом у Крунској, скупа са пространом салом иза, у Лазаревићевом пролазу који је и кумовао некад познатој „дансинг сали”.

А почело је средином претпрошлог века.

Каљаве каљаче

Када се Коста Лазаревић из Струге запутио у престоницу Кнежевине Србије како би се посветио трговини, онако млад и зелен намеравао је да му главни еспап буду зејтин и макарони, али време, блиске везе с родним крајем и тек стечено искуство упутили су га да се дохвати дувана. Због канцеларија и складишта, саградио је једноспратну кућу у Обреновој улици, близу двора, а кад му је нови посао успешно кренуо, магазу и стан је преселио у безимено сокаче у комшилуку. Због купаца који су му опседали предузеће, приземље пословне зграде преиначио је 1882. године у кафану, а њој је наденуо име „Три листа дувана”.

Али се Коста Лазаревић, као једини човек без неких посебних заслуга, нашао на београдској „плавој табли” топонима.

Речени сокак, наводна пречица од Обренове до Ресавске улице, био је згодан само за избегавање јер се догађало да и опрезним намерницима чак и каљаче остану заглављене у блату, свеједно које је годишње доба и какав се дажд обрушио на град.

Ко то тамо зида

Лазаревићев пролаз је први пут допола „пенџетиран” каменом коцком када је на углу тадашње Улице краља Фердинанда (назване 1922. године по његовој висости румунском краљу, тасту Александра Првог Карађорђевића) изграђен тада најмодернији хотел „Ексцелзиор”, да му се гости не злопате, а сасвим уређен тек када је на углу Ресавске изникла „новоградња” и збринула неколико колега из „Политикине” куће. Мало даље, низ Ресавску, становала је књижевница Јара Рибникар, с њом и млади Дарко, дугогодишњи новинар, а затим и дописник, па краће време директор и главни и одговорни уредник најстаријих преживелих дневних новина на Балкану, док се педесетак метара даље, на ћошку Булевара краља Александра, настанио Владимир Булатовић Виб.

У првом комшилуку била је и зграда „Кола српских сестара”, коју је (без претходне забране са следственом национализацијом) баштинио КУД „Лола” и користио чак и кад се преметнуо у први професионални фолклорни ансамбл.

Лазаревићева улица била је најзгоднија веза за кафанске госте који су провод код „Три листа дувана” настављали у тада чувеној „Ресави” или код „Сложне браће”, одакле је пред зору једини пут водио – у мрак.

Тако је Лазарац опстао као топоним једино за градске трећепозивце, оне који још нису упознали злобног хер Алцхајмера.