Између Толстоја и Шекспира

Игор Бојовић, сценариста, дугогодишњи управник Позоришта „Бошко Буха” и уметнички директор Позоришта лутака „Пинокио” преминуо је у 56. години, пренели су медији. Док се бројни глумци и сарадници опраштају од њега, присећају се његовог дела које ће, како су рекли, још дуго живети.

Игор Бојовић  је рођен 27. маја 1969. године у Никшићу. Аутор је бројних комада за децу и одрасле од којих су најзначајнији „Извањац”, „Happy End”, „Женидба краља Вукашина”, „Бајка о цару и славују”, „Баш Челик”, „Петар Пан”, „Мачор у чизмама” и други који су извођени на сценама бројних позоришта у земљи и иностранству. Аутор је и коаутор сценарија за игране филмове „Нож”, „Лавиринт”, „Рат уживо”, и ТВ серија „Снови од шперплоче”, „Добро вече, децо” и других.

Добитник је Стеријине награде за текст савремене комедије, 1995, за херојску комедију „Мачор у чизмама”, Стеријине награде за савремени драмски текст, 1996, за драму „Извањац” и бројних других, од којих се издваја Змајева награда за укупан допринос драмском стваралаштву за децу коју је добио 2004. године.

Бојовић је имао велико искуство у руковођењу културним институцијама. Био је дугогодишњи председник српског огранка УНИМА, најзначајније светске луткарске организације, 18 година био је директор и уметнички директор Позоришта лутака „Пинокио”, а пре тога и директор драме и драматург Црногорског народног позоришта у Подгорици. Од 2016. до 2023. био је управник Позоришта „Бошко Буха” у Београду.

– Управник живи животе свих запослених, кроз њега прођу енергије свих њих, радећи на пројектима, на једном глобалном нивоу бавећи се позориштем које води. Веома одговоран посао, посебно када је реч о позоришту за децу, пошто је то врста позоришта која је последњи бастион културе у нашој земљи. Ми заправо не школујемо само публику за позориште за одрасле, већ и грађане ове земље, и отприлике када у некој држави видите какво је позориште за децу онда ћете знати и каква је та држава – изјавио је у једном интервјуу у време када је постао управник Позоришта „Бошко Буха”, додајући да ће се трудити да очува дух тог позоришта, другачијег од свих осталих у овом граду.

Сматрао је да је код нас највећи проблем недостатак система у култури, а да је покушај формирања неког система можда најбоље решен управо у позориштима за децу. „Позоришта за децу су некако успела да се профилишу, да имају свој репертоар по којем се једна од других разликују, а истовремено имају исту циљну групу”, изјавио је он.

Бојовић је драматургију завршио 1995. на Факултету драмских уметности у Београду као студент генерације. Похађао је Интернационалну школу драматургије при Краљевском дворском позоришту у Лондону, велики  део живота провео је у Паризу. Није било много познато да је унук  познатог сликара Петра Лубарде. Написао је и сценарио за филм о његовом животу, а у једном интервјуу је рекао да је вероватно од њега делом наследио љубав према уметности.

– Моја мајка је имала дара за литерарно стваралаштво, а отац ми је био професор светске књижевности који је докторирао бавећи се Лавом Толстојем. Његова докторска дисертација носи наслов „Лав Толстој у Срба”. А ја могу да се похвалим и да сам добио име по руском епу „Слово о полку Игорову”, који је мој отац у то време преводио – рекао је том приликом.

У свет руских класика увео га је управо отац, а када је био у пубертету, како је сам објаснио, када мушкарац поништава оца и покушава да се избори неким супротним ставовима – открио је Шекспира као некога кога је Толстој мрзео, да би се супротставио оцу. Заволевши и Шекспирово дело, окренуо се позоришту. „С једне стране руски класици, а с друге стране Шекспир и све остало до чега сам касније у свом раду дошао”, објаснио је он.

Опраштајући се од Игора Бојовића његове колеге су навеле:

„Надали смо се да ће још много стихова изаћи из Игоровог пера, и да ипак неће напустити овај свет у тако младим годинама. Сигурни смо да ће његови комади још дуго живети на домаћим сценама и да ће се још многе генерације публике радовати његовим виспреним опажањима о свету који нас окружује. Они који су га познавали мало ближе, памтиће и његову духовитост и ведрину коју је ширио и ван сцене.”