Стигматизација мислеће Србије

Стефан Томашевић*

Један од највећих проблема са којима се Србија суочава је мањак одлучности носилаца јавних функција, интелектуалаца и мислећих грађана, те недостатак њихове спремности да се јавно израженим ставовима заснованим на сопственом промишљању и антиципацији будућих дешавања супротставе наметнутом наративу.

Заводљиви плес протеста, блокирање, антагонизовање и негирање свега што има везе са актуелном влашћу, упаковани у фолију модерне авангарде и потпомогнути обавезном стигматизацијом свакога ко би пронашао елементе који коче напредак и у супротности су са националним интересима, заслепљују и паралишу. Деца која посматрају своје родитеље који преко друштвених мрежа и телефонских група таргетирају учитеље, наставнике и професоре који се са другом групом родитеља залажу за одржавање наставе, не могу учинити ништа другачије до следити пример. Модел понашања који носи са собом изопштавање другова и непоштовање ауторитета није ништа друго него облик насиља. Изостанак реакције на овакве појаве производи озбиљне последице.

Дубља поларизација и додатна релативизација првобитно постављених захтева студената, погодује занемаривању основних националних интереса. Угрожавање мира и стабилности директно утиче на економску снагу, међународни углед и рањивост, односно спремност државе да се бори за основне националне интересе.

Ту долазимо до главне опасности која се крије иза протеста који номинално имају циљ да се правда учини свима и једнако доступном, корупција угуши и вера у институције врати. Иза се крију разнолики интереси за разградњом јединства и снаге српске државе. Студенти су дужни да чују од ауторитета шта су опасности похода без јасног пута и циља. Многи од њих, а они су будућност наше земље, на тај пут кренули су чиста срца, не видећи даље од прве кривине и без сазнања какве су грешке учињене пре само 25 година.

Студенти су постигли да као коректив учине много до сада, а прихватање пружене руке представљало би чин разумности. Застати и сагледати околности из више углова јесте мудрост, а сада је ред да им на то укажу и они старији који носе одговорност, поносни на њихову спремност да мењају и унапређују систем и друштво којем припадају. Једино кохезија одлучности и искуства сачуваће нас од ревизионистичких, обавештајних и других малигних насртаја, враћајући земљу у нормалне токове. Различите политике треба да се артикулишу у мирном окружењу, манифестујући кроз резултате избора алтернативе у циљу побољшања а не погоршања услова живота, а чување националних интереса подразумева унисоност.

Нека зрелост буде оваплоћена у прихватању власти да се коригује и спремности са друге стране да се на време стане, сагледавајући све опасности по оно највредније за све нас, а то је Србија.

*амбасадор Републике Србије у Румунији