Боља Србија на чекању

Мада има похвала за извесна позитивна постигнућа, Србија је незадовољна актуелном политиком. Претпостављамо да текуће протесте воде и умне главе с универзитета и из школа са жељом да доведу до позитивних промена, али ништа мање није основана сумња да свему овоме кумују многи с друштвено-политичког дна и страни фактори, као логистички иницијатори и подршка променама које нису у интересу народа и државе Србије.

Огорчење рушилачким бунтом потпуно разједињене опозиције, која као таква нема никакве политичке перспективе, присутно је у народу. Ако је оваква опозиција иницијатор побуне, у коју су укључени и ученици основних и средњих школа, онда је то злочин. Иако блокаде рада факултета и школа никако не треба подржавати, изузетно је добар потез студената у протесту (и оних из позадине који их инструишу), што су се оградили од прикључења острашћених странака које не умеју да комуницирају ни у Скупштини Србије. Таква нам је политичка сцена од 1983. године до сада.

Данас се у студентски покрет уздају сви сем странака на власти. Није објективно очекивати да студенти удовоље свим опонентима власти, и то на своју штету, жртвујући своје време, свесно или несвесно. Није извесно ни да ће на власт довести нове напредне и часне људе. Чак и кад би студенти политички били обједињени у један покрет, око идеално обликованог програма, као једна политичка странка, Србију не могу променити бар за неколико година. Неки факултетски професори предвиђају им да ће до Ђурђевдана успети. У чему? Влада је срушена. У оваквим условима техничка влада ће водити државу до избора нове или до нових демократских избора, што ће потрајати бар неколико месеци, чак и ако се послуже насиљем. То је жртвован семестар за више од 240.000 студената и полугодиште за око 741.000 ученика. Нажалост, ненадокнадиво време.

Професори епски рецитатори и неуспели политичари, да ли је то слика академске свести? Гурање ученика и студената испред себе да професорима (наводно и држави) донесу бенефите за које сами не могу да се изборе јесте злоупотреба младости. То није студентска дужност, него професорска. Тужно је гледати их онако младе, пуне елана, како петнаест минута жале за погинулима, а одмах потом звиждањем у пиштаљке и вувузеле иду на ново збориште да окрећу прасе на ражњу, да бију у добоше и плешу, хране се и поје на самом зборишту на улици, спавају на монтажним душецима под шаторима, играју шах и друге спортске игре 24 сата под заштитом полиције и, „презадовољни постигнутим”, одлазе на нове политичке и друге активности, а студије остављају на чекање. Дужност професора и неуспелих политичара је да васпитавају и образују децу и омладину у школама, на факултетима, скупштинама које се емитују на ТВ програмима, да их науче како не треба радити и деловати, јер они треба да Србији и свету донесу боље дане од ових у које их гурају ни криве ни дужне. Ко то учи студенте да наводним „пленумима”, у насумице, вољно или невољно, окупљеној маси, дижу револуцију? Многи од актуелних политичара власти и опозиције никли су управо из те друштвено-политички недоучене масе од 1990. године до данас. Томе су знатно допринели пленарни, дакле необавезни, састанци и предавања у Реформи васпитања и образовања, преко којих нам је позвана клијентела из иностранства уденула хибридна семена, а наша слепа политичка елита то прихватила као ново „научно откриће”.

Емисија РТС-а „Таковска 10” 28. јануара показала је четири различита приступа протестима и блокадама. Нека ми не замери декан ФДУ, који је протесте студената, између осталог, искористио и да његови студенти вежбају снимање наше политичке драме на креативан начин, што је употребљиво за ФДУ, али је на штету академског времена свих осталих студената. Представница студената, која је на мастер студијама на ФПН, стекла је квалификацију завршетком основних студија и није равноправан представник студената на основним студијама. Млади треба да науче да су пленуми необавезни, а да су парламенти, синдикати, одбори, стручни органи и слично једини форуми преко којих се легално и легитимно остварују права, али тек када стекну квалификације да се могу бавити својим занимањем, уз то и државном политиком. Честитамо разумном професору ФПН и студенту медицине који не осуђују протесте у слободно време, али приоритет дају студијама.

Власт је себе довела у незавидан положај дуговременом неспремношћу да чује и делује у складу с гласом просвете, која сада одговара грубим протестима, блокадама и штрајковима. Имају подршку чак и немалог броја родитеља. То држава ни силом ни законима не може контролисати, без трагичних последица. Поновићемо. Разумно је да студенти и ученици не блокирају наставу, а да опозиција буде иницијатор, макар и под организованим притиском јавности и студената у слободно време, да надлежни државни органи одговарају за несузбијање корупције и злоупотреба положаја. Притом је нужно да се донесу стандарди за вредновање рада и зараде. Потрајаће, али без тога нема трајних решења.

Миодраг Србљак,

Краљево