Bolja Srbija na čekanju

Mada ima pohvala za izvesna pozitivna postignuća, Srbija je nezadovoljna aktuelnom politikom. Pretpostavljamo da tekuće proteste vode i umne glave s univerziteta i iz škola sa željom da dovedu do pozitivnih promena, ali ništa manje nije osnovana sumnja da svemu ovome kumuju mnogi s društveno-političkog dna i strani faktori, kao logistički inicijatori i podrška promenama koje nisu u interesu naroda i države Srbije.

Ogorčenje rušilačkim buntom potpuno razjedinjene opozicije, koja kao takva nema nikakve političke perspektive, prisutno je u narodu. Ako je ovakva opozicija inicijator pobune, u koju su uključeni i učenici osnovnih i srednjih škola, onda je to zločin. Iako blokade rada fakulteta i škola nikako ne treba podržavati, izuzetno je dobar potez studenata u protestu (i onih iz pozadine koji ih instruišu), što su se ogradili od priključenja ostrašćenih stranaka koje ne umeju da komuniciraju ni u Skupštini Srbije. Takva nam je politička scena od 1983. godine do sada.

Danas se u studentski pokret uzdaju svi sem stranaka na vlasti. Nije objektivno očekivati da studenti udovolje svim oponentima vlasti, i to na svoju štetu, žrtvujući svoje vreme, svesno ili nesvesno. Nije izvesno ni da će na vlast dovesti nove napredne i časne ljude. Čak i kad bi studenti politički bili objedinjeni u jedan pokret, oko idealno oblikovanog programa, kao jedna politička stranka, Srbiju ne mogu promeniti bar za nekoliko godina. Neki fakultetski profesori predviđaju im da će do Đurđevdana uspeti. U čemu? Vlada je srušena. U ovakvim uslovima tehnička vlada će voditi državu do izbora nove ili do novih demokratskih izbora, što će potrajati bar nekoliko meseci, čak i ako se posluže nasiljem. To je žrtvovan semestar za više od 240.000 studenata i polugodište za oko 741.000 učenika. Nažalost, nenadoknadivo vreme.

Profesori epski recitatori i neuspeli političari, da li je to slika akademske svesti? Guranje učenika i studenata ispred sebe da profesorima (navodno i državi) donesu benefite za koje sami ne mogu da se izbore jeste zloupotreba mladosti. To nije studentska dužnost, nego profesorska. Tužno je gledati ih onako mlade, pune elana, kako petnaest minuta žale za poginulima, a odmah potom zviždanjem u pištaljke i vuvuzele idu na novo zborište da okreću prase na ražnju, da biju u doboše i plešu, hrane se i poje na samom zborištu na ulici, spavaju na montažnim dušecima pod šatorima, igraju šah i druge sportske igre 24 sata pod zaštitom policije i, „prezadovoljni postignutim”, odlaze na nove političke i druge aktivnosti, a studije ostavljaju na čekanje. Dužnost profesora i neuspelih političara je da vaspitavaju i obrazuju decu i omladinu u školama, na fakultetima, skupštinama koje se emituju na TV programima, da ih nauče kako ne treba raditi i delovati, jer oni treba da Srbiji i svetu donesu bolje dane od ovih u koje ih guraju ni krive ni dužne. Ko to uči studente da navodnim „plenumima”, u nasumice, voljno ili nevoljno, okupljenoj masi, dižu revoluciju? Mnogi od aktuelnih političara vlasti i opozicije nikli su upravo iz te društveno-politički nedoučene mase od 1990. godine do danas. Tome su znatno doprineli plenarni, dakle neobavezni, sastanci i predavanja u Reformi vaspitanja i obrazovanja, preko kojih nam je pozvana klijentela iz inostranstva udenula hibridna semena, a naša slepa politička elita to prihvatila kao novo „naučno otkriće”.

Emisija RTS-a „Takovska 10” 28. januara pokazala je četiri različita pristupa protestima i blokadama. Neka mi ne zameri dekan FDU, koji je proteste studenata, između ostalog, iskoristio i da njegovi studenti vežbaju snimanje naše političke drame na kreativan način, što je upotrebljivo za FDU, ali je na štetu akademskog vremena svih ostalih studenata. Predstavnica studenata, koja je na master studijama na FPN, stekla je kvalifikaciju završetkom osnovnih studija i nije ravnopravan predstavnik studenata na osnovnim studijama. Mladi treba da nauče da su plenumi neobavezni, a da su parlamenti, sindikati, odbori, stručni organi i slično jedini forumi preko kojih se legalno i legitimno ostvaruju prava, ali tek kada steknu kvalifikacije da se mogu baviti svojim zanimanjem, uz to i državnom politikom. Čestitamo razumnom profesoru FPN i studentu medicine koji ne osuđuju proteste u slobodno vreme, ali prioritet daju studijama.

Vlast je sebe dovela u nezavidan položaj dugovremenom nespremnošću da čuje i deluje u skladu s glasom prosvete, koja sada odgovara grubim protestima, blokadama i štrajkovima. Imaju podršku čak i nemalog broja roditelja. To država ni silom ni zakonima ne može kontrolisati, bez tragičnih posledica. Ponovićemo. Razumno je da studenti i učenici ne blokiraju nastavu, a da opozicija bude inicijator, makar i pod organizovanim pritiskom javnosti i studenata u slobodno vreme, da nadležni državni organi odgovaraju za nesuzbijanje korupcije i zloupotreba položaja. Pritom je nužno da se donesu standardi za vrednovanje rada i zarade. Potrajaće, ali bez toga nema trajnih rešenja.

Miodrag Srbljak,

Kraljevo