Српски празник и „махалске” победе

Турски глагол „сеирити” значи уживати у миру и малом задовољству, на пример уз кафу, те посматрати нешто са уживањем. Управо ова реч најбоље описује реакцију сарајевске чаршије на вест да је принудно отказан пријем поводом Дана државности Републике Србије и Дана Војске Србије у Сарајеву. То су те мале „махалске” победе које бошњачку јавност чине задовољним не дозвољавајући им да одскоче ни милиметар из зачараног круга властитих наратива и предрасуда. Тако да нема ни сврхе објашњавати да дипломатске мисије имају право да обележавају своје празнике у државама пријема у складу с прихваћеним конвенцијама. То градовима који не разумеју шта значи онај префикс „главни” нема сврхе појашњавати.

У Хрватској такође постоје организације које на српске празнике реагују исто или слично као и сарајевска чаршија, али то није био повод да службени Загреб спречи обележавање ових истих празника у организацији тамошње амбасаде Србије. Напротив, представници хрватске државе редовно се одазивају на овај пријем. Иста ситуација је и у Београду, у којем су добродошли сви празници акредитованих дипломатских мисија. Нема ни забрана ни претњи страним дипломатама. Војни аташе при амбасади Босне и Херцеговине у Београду редовно организује Дан Оружаних снага БиХ, на којем присуствују представници државног врха и војске Србије, војни и дипломатски кор, представници медија и многи други. То је једноставно дипломатска пракса која се подразумева у главним градовима нормалних држава, без обзира на успоне и падове у билатералним односима. Али у Сарајеву важе нека друга правила.

Синтагма „сво зло Босни долази из Београда” много је старија од државне заједнице настале у Дејтону и рата који јој је претходио. Тај устаљени бошњачки стереотип о Србији баштини се деценијама и подгрејава бесмисленим причама о меморандумима, декларацијама и другим актима које наводно српски политичари циљано усвајају како би нанели штету бошњачким интересима. А ти интереси су цела БиХ, без уплитања и утицаја Београда и Загреба. За сарајевску чаршију уопште није спорно што они политички гледају на Републику Српску као на привремено окупирану територију, него је проблем што српски народ никако да се откачи од матице. Та матица прави у ствари проблем у односима међу народима у БиХ. Лако би они с Републиком Српском изашли на крај да нема Београда који наводно има чак и територијалне претензије, како то тумаче водећи бошњачки интелектуалци. Према њиховој логици, Босну је потребно одбранити од наводних амбиција да Србија освоји тих бошњачких 23 одсто територије БиХ, док сарајевска претензија на више од 49 одсто српске земље представља неко природно право. Из ове искривљене логике произлази политички став да је Београд већи проблем за Бошњаке од Бањалуке.

Од краја рата до данас, међународни фактор је инвестирао много новца у пројекат „изградње државе”, коју је сарајевска политичка елита схватила као стварање националне државе Бошњака и осталих. Све оно што нису постигли кроз дејтонске преговоре, требало је накнадно створити посредством силе, правног насиља, противуставних активности углавном усмерених против Републике Српске. Зато су бројни високи представници и стране судије заједно с политичким представницима Бошњака вршили пренос уставних надлежности с ентитета на ниво БиХ унитаризујући тако високо децентрализовану државну заједницу мимо политичке воље српског народа. Тај процес који загребачка професорка Мирјана Касаповић назива „бошњакизација Босне” траје већ деценијама и, без обзира на отпоре и српског и хрватског конститутивног народа, бошњачка политичка елита главне опоненте њиховом плану види у Београду и Загребу. Из сарајевске перспективе сви би ми требало да будемо Босанци и Херцеговци различитих вероисповести, који они за потребе страног фактора пакују у политички конструкт „грађани”.

У том контексту пише и сарајевски професор Омер Ибрахимагић, који тврди да се у БиХ кроз историју обликовала једна нација коју чине припадници свих вера који живе на њеном тлу, те је савремена „босанскохерцеговачка” држава у суштини политичка реинкарнација бошњаштва као нације. Међутим, како Ибрахимагић тврди, тај процес не тече равномерно код свих верских заједница, па су Бошњаци нешто свеснији тог процеса него „босански католици” и „босански православци”, којима треба још времена да из њихових идентитета „ишчезну” вишедеценијска „србизација” и „хрватизација”. Наравно, овај скандалозни приступ идентитетима конститутивних народа у БиХ не може да створи повољну политичку атмосферу за будућност, па су се умеренији и либералнији бошњачки политичари досетили да страном фактору пласирају еуфемизам „грађани”. Ови су опет у развој ове политичке платформе уложили милионе евра донација у погодне партије, невладин сектор и „независне медије” који се деценијама боре да „бошњакизацију Босне” прикажу као либерални модел изградње грађанске државе у којем влада демократија по принципу „један човек један глас”.

Када бисмо их упитали зашто на овај начин покушавају да остваре политичку доминацију само једног народа у односу на друга два конститутивна пандана, они би то називали национализмом и шовинизмом без обзира на то што је однос три народа дефинисао Устав БиХ. Тако УСАИД и сличне организације деценијама финансирају илузију да Бошњаци имају више права на БиХ у односу на политички и уставно једнака друга два конститутивна народа. Кад ово преведемо на практичан пример, имамо ситуацију да већ годинама бошњачки политички представници током празника упућују честитке колегиницама и колегама православне или католичке вероисповести, а не Србима и Хрватима. То је разлог зашто бошњачка јавност сваку комуникацију Београда и Бањалуке види као непријатељску активност усмерену против њиховог плана унитаризације БиХ. Без обзира што су специјалне и паралелне везе дејтонска категорија коју Република Српска и Република Србија поносно примењују, одскора слушамо позиве страном фактору да и овај мост насилно спале.

Наравно, ово је политичка борба коју званична Бањалука успешно води супротстављајући се и бошњачким претензијама и њиховим страним донаторима. Нити ће Бошњаци спаљивати мостове између Србије и Српске, нити ће било какав УСАИД моћи новцем да промени идентитет српског народа. Напротив, што више нападају, забрањују, санкционишу, прете, то се српски народ више хомогенизује. То смо показали и на Свесрпском сабору, то ћемо манифестовати и убудуће. Што се Сарајева тиче, важно је само констатовати да за њих нема теме посредством које ће се нормализовати односи с Београдом. У њиховим очима је Србија перманентна претња с којом комуникација може бити само на техничком нивоу и зато нема шта да тражи „агресорски” празник у сарајевским хотелима. Чак ни либерални део Београда који одлази у Сарајево на ћевапе и фестивале, који се смеју вицевима о Муји и Хаси добри су док се дистанцирају од Бањалуке, користе њихове стереотипе, тугују за њиховим жртвама, пљују властиту државу и доприносе расцепу у српском националном корпусу означавајући Републику Српску као „шумску”, а народ као примитивне „прекодринце” који немају шта да траже у Београду. Чак и ти најрадикалнији, кад окончају изливе аутошовинизма и преиспитају све те наративе, аутоматски постају неприхватљиви и мета напада исте те сарајевске чаршије. То је просто стање на терену које није створио Београд, него стереотипи, илузије и предрасуде давно настале у Сарајеву без обзира на то колико Београд пружао руку, а на нама је да се коначно освестимо.

* амбасадор БиХ у Београду