Би­ће ка­хве и ше­ће­ра

„Док је на­ма Хи­тле­ра, би­ће ка­хве и ше­ће­ра”, го­во­ри­ло се ме­ђу му­сли­ма­ни­ма у ше­хер Са­ра­је­ву то­ком Дру­гог свет­ског ра­та. Да ли већ по­чет­ком не­мач­ке оку­па­ци­је или го­ди­ну–две ка­сни­је, кад су, уз до­мо­бран­ске и уста­шке по­строј­бе, по­пу­ни­ли и СС Хан­џар ди­ви­зи­ју? Ни­шта по­себ­но, јер и Сло­вен­ци су ве­ћи­ном сла­ви­ли Ан­шлус и ова­ци­ја­ма до­че­ка­ли Хи­тле­ра у Ма­ри­бо­ру. Хр­ва­ти­ма ни­је тре­ба­ло ни да до­ла­зи јер су кви­слин­шку НДХ фор­ми­ра­ли и без на­ци­ста. Је­ди­но је Бе­о­град бом­бар­до­ван и у Ср­би­ји је би­ло 100 Ср­ба за јед­ног Шва­бу. Али, за­што Му­сли­ма­ни баш о „ка­хви и ше­ће­ру”, а не, ре­ци­мо, о „ма­слу и пи­ла­ву”, што би од­го­ва­ра­ло хле­бу и мле­ку. 
Ка­фу су у Бо­сни пи­ли још од тур­ског вак­та, али за вла­хе и ла­ти­не ни­је има­ла ме­та­фи­зич­ко зна­че­ње као за му­сли­ма­не. По­што им је сти­за­ла из да­ле­ке ма­ло­а­зиј­ске ма­ти­це, за њих је би­ла сим­бо­лич­ка ве­за с „пу­стим тур­ским”, ко­ја се са сва­ким фил­џа­ном кре­пи­ла. За­то су је зва­ли „тур­ска ка­фа”, а за хри­шћа­не је би­ла на­про­сто „цр­на ка­фа”. Док су ка­у­ри ка­фу већ за­сла­ђе­ну пи­ли бр­же да им се не охла­ди, до­тле су је ком­ши­је ме­ра­кли­је на­те­на­не ср­ка­ле. Коц­ка ше­фе­ра ни­је се ста­вља­ла у фил­џан, не­го ди­рект­но у уста, а он­да за­ли­ва­њем крат­ким гу­тља­ји­ма, с ду­жим па­у­за­ма, по­ла­га­но ота­па­ла на је­зи­ку, уз успо­ре­ни еглен о не­у­трал­ним те­ма­ма ко­је ни­су би­ле се­кир­ли да не би ре­ме­ти­ле ра­ха­тлук. Мо­гло је да се раз­гла­ба и о му­дро­сти­ма пре­да­ка, али без алу­зи­је на ак­ту­ел­ну си­ту­а­ци­ју, што увек кри­је не­ку по­ли­тич­ки не­по­доб­ну алу­зи­ју. 
Хе­до­ни­стич­ка ори­јен­тал­на кул­ту­ра за тур­ског вак­та при­ми­ла се де­лом и код дру­гих бал­кан­ских на­ро­да, па и у Бо­сни, али раз­ли­ка из­ме­ђу ка­фе код Ср­ба, ка­ве код Хр­ва­та и ка­хве код му­сли­ма­на (Бо­шња­ка) ни­је би­ла са­мо лин­гви­стич­ка. Је­ди­но је код му­сли­ма­на тај на­пи­так имао го­то­во култ­но зна­че­ње, као сво­је­вр­стан хе­до­ни­стич­ки ри­ту­ал, до­сту­пан сви­ма, па и си­ро­ти­њи. Раз­ли­ка је, исти­на, по­сто­ја­ла: док су је имућ­ни­ји при­ста­вља­ли, си­ро­ти­ња је на­ста­вља­ла, што зна­чи да су пр­ви у опра­ну џе­зву ста­вља­ли свеж ка­хве­ни прах, док су ови дру­ги ци­ко­ри­ју пре­о­ста­лу на дну џе­зве од прет­ход­не ках­фе пре­ли­ва­ли но­вом ко­ли­чи­ном ки­пу­ће во­де. Та­ква „тан­ка ках­фа” зва­ла се „пуц­ну­та” за­то што је ци­ко­ри­ја при ре­ци­кла­жи за­и­ста пуц­ке­та­ла. Ка­кве-та­кве, ка­хве је мо­ра­ло да бу­де у сва­кој ку­ћи. И ни­је се го­сту ну­ди­ла ни­ти је он тре­ба­ло да је тра­жи, во­да на врео шпо­рет ста­вља­ла се чим пре­ко­ра­чи праг, ако већ ни­је кљу­ча­ла на ти­хој ва­три. Ни­је се ни од­би­ја­ла, ма­кар по­ла оста­ло у фил­џа­ну. Оту­да анег­до­та: по­сто­је у Бо­сни две ства­ри ко­је мо­жеш до­би­ти, а да их и не тра­жиш – ша­мар и ка­фу. Нај­ду­жа при­пре­ма за ка­хве­ни­са­ње би­ло је кућ­но мле­ве­ње зр­на ис­пр­же­ног на до­ма­ћој ва­три, јер „из оне из­мле­ве­не у пр­жи­о­ни­ци до ку­ће из­ла­пе сви ми­о­ми­ри­си”. Сва­ко­днев­но мле­ве­ње ка­фе ме­син­га­ним ме­ха­нич­ким мли­ном би­ло је те­ре­тли те су при­ска­ка­ли и му­шкар­ци. И он­да опет виц: „Му­сли­ман се на пла­жи мо­же пре­по­зна­ти по ма­сни­ци ис­под ре­ба­ра од при­ти­ска мли­на за ка­фу.” А на те­му ка­рак­те­ра бла­го­у­год­них раз­го­во­ра уз ках­фу: „Тро­ји­ца ха­џи­ја ка­фе­ни­шу ис­под Ба­би­ћа ба­ште бли­же Ми­љац­ки, а низ во­ду про­мак­ну пат­ке. ’Ви­де­сте ли оне две пат­ке?’, пи­та је­дан. Дру­ги: ’Ни­су, ва­ла, би­ле две не­го три!’ А тре­ћи уста­је: ’Не­ћу да се­дим у сва­дљи­вом дру­штву.’” 

„Ка­хву ми, дра­га, ис­пе­ци баш као да је, дра­га ду­шо, за те­бе”, гла­си текст по­пу­лар­не сев­да­лин­ке. Ка­у­рин би ре­као: „Ску­вај ми ка­фу, дра­га.” Да­кле јед­ни је „пе­ку”, дру­ги „ку­ва­ју”, и опет раз­ли­ка ни­је са­мо у је­зи­ку, не­го у раз­ли­чи­тим ре­цеп­ти­ма. Ку­ва се та­ко што се ка­фе­ни прах ка­шчи­цом си­па у ки­пу­ћу во­ду, а пе­че та­ко што се ка­фе­ни прах ста­ви у су­ву џе­зву и за­пе­че на ва­три, па он­да по­спе хлад­ном во­дом и че­ка док не про­ври. Да­ље, хри­шћа­ни у пра­ви­лу пи­ју ка­фу из шо­љи­ца с др­шком да се не опе­ку, а му­сли­ма­ни из фил­џа­на да би, без хи­ће и хин­ле, па­жљи­во опи­па­ва­ли и од­ме­ра­ва­ли по­жељ­ну то­пли­ну рај­ског на­пит­ка. Ка­хва на са­ба­ху раз­бу­ђу­је, то­ком да­на по­ја­ча­ва рад­ни елан, на ак­ша­му опу­шта. А опу­шта­ња ни­је би­ло без ду­ха­на ко­ји се пу­шио на нар­ги­лу или мо­тао у па­пир, те уз из­ма­гли­цу од ди­ма са­ња­ри­ло. Нај­зад, ках­фа је и дис­крет­на по­ру­ка, па по­сто­ји ках­фа раз­го­во­ру­ша и ках­фа сик­те­ру­ша, за­ви­сно од си­ту­а­ци­је. 
За вре­ме ца­ра Фра­ње Јо­си­фа у Бо­сну су уве­зе­не беч­ке кафане у ко­ји­ма је слу­жен ка­пу­ци­нер, ка­фа са шла­гом, бе­ла ка­фа, пуч­ки ре­че­но ка­фа с мле­ком. У са­ра­јев­ском хо­те­лу „Евро­па” срп­ски и је­вреј­ски имућ­ни пи­о­ни­ри пр­во­бит­не аку­му­ла­ци­је ка­пи­та­ла, са бе­го­ви­ма на за­ла­ску и по­не­ким ла­ти­ном на ви­шој функ­ци­ји у Кундк ад­ми­ни­стра­ци­ји, ра­до би за­се­ли и на­ру­чи­ва­ли ту но­ву вер­зи­ју цр­не, од­но­сно тур­ске ка­фе. „Евро­па” се на­ла­зи­ла на­сред Ба­шчар­ши­је, у срп­ском квар­ту ко­ји се звао Та­шли­хан, а вла­сник је био нај­бо­га­ти­ји Ср­бин Гри­го­ри­је Јеф­та­но­вић. 
На ту за­пад­ну тра­ди­ци­ју ка­фе на­до­ве­зао се ита­ли­јан­ски изум – еспре­со, ко­ји се да­нас и у Бо­сни пи­је по ка­фи­ћи­ма. Рад­ни дан по­чи­ње крат­ким, у јед­ном гу­тља­ју, сто­је­ћи уз шанк, на бр­зи­ну, уз гле­да­ње на сат, а он­да сле­де ка­пу­чи­но, ма­ки­ја­то, про­ду­же­ни, ла­те. Али, из­вор­на ка­хва на са­ра­јев­ској Ба­шчар­ши­ји и у ма­ха­ла­ма над­жи­ве­ла је и ове но­во­та­ри­је, ако ни­шта да би се зва­ла „тур­ска”. Кад су до­бро­том Сул­та­на (Ре­џе­па Та­ји­па Ер­до­га­на) бо­шњач­ке ма­се мо­гле два пу­та днев­но да ле­те у Стам­бол по це­ни трам­вај­ске кар­те Ви­јећ­ни­ца–Ма­рин­двор, че­ка­ло их је из­не­на­ђе­ње и раз­о­ча­ра­ње. Пр­во, ка­фа не ра­сте на Бос­фо­ру и, дру­го – Тур­ци не пи­ју тур­ску ка­фу. 
Са­вре­ме­ни Тур­ци не пи­ју ка­фу не­го чај, још од вре­ме­на Ата­тур­ка. Ве­ли­ки ре­фор­ма­тор Ке­мал-па­ша, ко­ји је из­ле­чио „бо­ле­сни­ка на Бос­фо­ру” и окре­нуо га на европ­ски пут раз­во­ја, уки­нуо је ску­пе на­бав­ке ка­фе из ино­стран­ства и за­ме­нио их до­ма­ћим про­из­во­дом. Ста­ри­ји Бо­шња­ци се за­чу­де кад их, пр­ви пут у ма­ти­ци, по­ну­де ча­јем. Ках­фе­џи­ни­це су пре­тво­ре­не у чај­џи­ни­це и у њи­ма се мо­гу по­пи­ти ква­ли­тет­ни, ми­ри­сни и ја­ки ча­је­ви у ма­лим ча­ша­ма. Ме­ђу­тим, у бо­сан­ском ви­ла­је­ту на за­пад­ном кра­ју Осман­ског цар­ства са­чу­ван је ста­ри адет. Исти­на, ка­хву ви­ше не зо­ву „тур­ска”, не­го „бо­сан­ска”, а чај и да­ље као лек углав­ном пи­ју бо­ле­сни­ци. 
Шта­ви­ше, са­чу­ван је и пра­ста­ри на­чин сит­ног мр­вље­ња зр­на ка­фе пре про­на­ла­ска руч­ног мли­на, а спра­ва се зва­ла ди­бек. Под тим име­ном, бар до гра­ђан­ског ра­та 1992–1995, на дну Ба­шчар­ши­је иза Се­би­ља, у ка­ме­ном за­ле­ђу ма­га­за, по­сто­ја­ла је за­ба­че­на дво­ри­шна ка­хве­џи­ни­ца с ту­ца­ном ка­хвом. „Ди­бек” ни­је био у ту­ри­стич­кој по­ну­ди гра­да не­го за­бо­ра­вље­ни ку­так за са­ра­јев­ске ме­ра­кли­је ко­је су твр­ди­ле да је ту­ца­на бо­ља од мле­ве­не, као ште је и бу­рек, на­вод­но, бо­љи ка­да се са­ви­ја од сец­ка­ног не­го од мле­ве­ног ме­са. 
Уси­ја­на ба­кар­на тац­на с џе­звом и нај­ма­ње два фил­џа­на бли­ста, бар као украс иза ста­кла у кре­ден­цу, у сва­кој му­сли­ман­ској ку­ћи. У имућ­ни­јим пак сто­ји усред тур­ске со­бе, ко­ју су по­том­ци бе­го­ва са­чу­ва­ли као ми­раз пра­не­не. Се­ћи­ја и не­ко­ли­ко пе­шку­на од у цр­но ла­ки­ра­ног др­ве­та с ре­зба­ре­ним ара­бе­ска­ма и нар­ги­лом нај­ста­ри­јег пре­тка. Ни­је за ко­ри­шће­ње, не­го по­ка­зи­ва­ње по­ре­кла. Но­во­пе­че­не га­зде на­ру­чу­ју је за ску­пе па­ре из Ко­њи­ца од на­след­ни­ка Зу­ки­нуг ами­џе мај­сто­ра Џум­ху­ра. И, ско­ро­је­вић­ки, ин­вен­тар тур­ске со­бе обо­га­ћу­ју ко­жним та­бу­ре­ом та­зе ку­пље­ним на Бли­ском ис­то­ку. А ка­хве­ња­ци су чак и по­зла­ће­ни. 
Као што су Хи­тле­ра бла­го­си­ља­ли због ка­фе и ше­ће­ра, та­ко су и пар­ти­за­не кад су три­јум­фал­но ула­зи­ли у Са­ра­је­во. Док су ак­ти­ви­сти скан­ди­ра­ли „ка-пе, ка-пе”, из по­за­ди­не су ри­мо­ва­ли „ках-ве, ках-ве”. Ни Тру­ман у по­сле­рат­ним Ун­ри­ним ху­ма­ни­тар­ним па­ке­ти­ма ни­је за­бо­ра­вио на сла­бост сво­јих за­ка­сне­лих са­ве­зни­ка. Уз Тру­ма­но­ва ја­ја у пра­ху, ре­дов­но је сти­за­ла Кнај­по­ва ка­фа – ци­гла де­хи­дри­ра­ног кон­цен­тра­та ка­фе. У то­ку гра­ђан­ског ра­та у Са­ра­је­ву че­сто су не­ста­ја­ле во­да и стру­ја, још че­шће оста­ја­ло се без хле­ба, ме­са тек за лек, ци­га­ре­та по­го­то­во. Али, ка­фе и ше­ће­ра у ка­хве­џи­ни­ца­ма и у ку­ћи увек би се на­шло. Мо­ра би­ти да је Клин­тон, као и Хи­тлер, као и Фра­њо, као Мех­мед Дру­ги Фа­тих бри­нуо. Ме­ђу­тим, ка­хве­џи­је су се рас­ка­ла­ши­ле и, уз ках­фу и ше­ћер, хо­ће и др­жа­ву, и то је­дин­стве­ну, и са­мо за се­бе, „3у1” па су та­ко пре­вр­ну­ли џе­зву и про­ли­ли за­јед­нич­ку ка­фу, сим­бол ком­ши­лу­ка. Џе­зву мо­жеш ус­пра­ви­ти, али не и ка­фу вра­ти­ти у њу. 
А опет, кад се ма­ло раз­ми­сли, ни­кад ни­је ни би­ла за­јед­нич­ка. Ни­су је јед­на­ко ни зва­ли, ни спра­вља­ли, ни пи­ли, ни­ти им је јед­на­ко би­ла ва­жна. Ан­дри­ћев­ски: Ко­ли­ко нас је спа­ја­ла, то­ли­ко и раз­два­ја­ла. Уоста­лом, ка­фа „ни­је ни срп­ска, ни хр­ват­ска, ни му­сли­ман­ска, не­го ју­жно­а­ме­рич­ка, бра­зил­ска”. Да, по­сто­ји и „аме­рич­ка ка­фа”, раз­бла­же­на и бљу­та­ва, ка­ква се за џа­ба си­па у ве­ли­ке пла­стич­не ча­ше из апа­ра­та по над­ле­штви­ма у САД, а он­да то ва­за­ли ими­ти­ра­ју ши­ром све­та, на­ро­чи­то у кан­це­ла­ри­ја­ма НВО. Бај­де­но­ва ка­фа за Ср­бе је би­ла баш цр­на и гор­ка, а за Бо­шња­ке пра­ва мак­су­зи­ја. С Трам­пом је већ дру­га­чи­је, али без ср­кле­та, ка­фе и ше­ће­ра би­ће за све.
*Про­фе­сор еме­ри­тус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа