Украјина не може да врати ратне дугове

Слободан Самарџија

„Украјина неће моћи Америци да испоручи своја земна блага обећана у замену за војну и финансијску помоћ добијену током три године рата против Русије”, саопштио је ових дана председник Володимир Зеленски. А реч је о дугу од чак 300 милијарди долара! Рачуница са савезницима на западу Европе је слична, иако мање погубна. Укратко, сви они који су се у овај сукоб уплели вођени тек њима знаним интересима, мораће за оно што им је обећано сами да се ангажују. Војно, или на неки други начин.

Подсетимо, председник САД Доналд Трамп је изјавио да Украјина мора да обезбеди поврат свега што јој је тако великодушно дато, превасходно испоруком ретких минерала. А реч је о 17 природних елемената скривених дубоко у утроби земље, важних због њихових магнетних и електрохемијских својстава, и који се масовно користе у производњи паметних телефона, обновљивих батерија и лечењу рака. Да би мука била већа, главна налазишта поменутог блага налазе се на просторима које под својом контролом држе оружане снаге Русије и са којих оне свакако неће одступити.

Како стоји у прошлогодишњем извештају Светског економског форума, Украјина слови за једног од кључних испоручилаца базичних материјала за одбрамбену индустрију, развој ваздухопловства и тзв. зелене енергије. Укупно богатство земље у поменутим минералима процењено је у 2023. на 14,8 трилиона долара. Чак седам одсто светских резерви титанијума налази се у украјинским недрима. Сасвим довољно за покретање рата широких размера.

„Борба за ширење демократије” поново је показала своје право лице. И опет је реч о „праведној жељи да се живи у свету једнакости”, па макар и на штету неких других светова. Громогласне пароле о слободи поново су се свеле на одавно виђене покушаје глобалних моћника да се докопају природних богатстава смештених на истоку европског континента. Уосталом, били су то основни мотиви претходних светских, па и других освајачких ратова, па зашто не би били и данас, када је немали део тих богатстава увелико потрошен.

Испада тако да би било какав покушај Украјине да исплати нагомилана дуговања земљу и њен народ само додатно гурнуо у беду. А повериоци нису много сентиментални. Поменути би, вероватно, били спремни и да се нагоде, али та нагодба би свакако била још неповољнија и земљу увалила још дубље у понор немаштине. Британци су такве своје аспирације већ исказали потписивањем стогодишњег партнерства са владом у Кијеву, али у легитимност украјинских потписника, па и оних из Лондона, мало ко данас верује. Да ли зато Зеленски вапи за нуклеарним наоружањем? Када би га поседовао, поготово усмереног ка територији суседне Русије, неки би му сигурно прогледали кроз прсте.

Изгледа да је Трамп добро схватио са каквим се изазовом суочава. Његова одлука да обустави или редукује сва непотребна давања којекаквим агенцијама, покретима, организацијама, па и земљама на које, објективно, не може да рачуна, на неки начин отвара простор за активност других међународних играча. Али ниједан од њих није толико моћан и са тако јасном визијом сопственог опоравка. Ово се пре свега односи на европске партнере још увек запетљане у мрежу коју им је од окончања Другог светског рата наовамо исплела међународна олигархија финансирана управо америчким капиталом.

Свега поменутог свесни су и у Москви. С тим што имају додатни адут, а то је руски живаљ који на украјинским просторима обитава већ вековима и који, такође, полаже право на сва поменута блага. Свесни су и да им окретање Трампа Гази, Панамском каналу, Гренланду… намеће обавезу да ипак сами, или у сарадњи са Европљанима, реше украјински проблем.

Ма колико то по Кремљ изгледало повољно, иза свега се крије много замки. Пре свих она да би Русија могла да се испостави као коначни победник у великом сукобу. Запад такво тумачење није прихватио ни после рушења Хитлерове Немачке а тешко да би то урадио у садашњим околностима. Значи, опције за неки нови сукоб, ко зна када и у каквим околностима у будућности, остају отворене.

Све наведено указује и на опасност од ангажовања страних трупа за одржавање реда и безбедности у послератној Украјини. Ако као чињеницу прихватимо да је углед УН по том питању дубоко нарушен, као и да би присуство западних или руских војника у новоствореној држави било врло блиско решењу које није функционално са становишта дуготрајности мира, јасно је да ћемо на прави спокој у централном делу Европе морати да сачекамо још неко време. Поготово што Украјина по том питању није једино жариште. Ту су и поједине балтичке републике, Молдавија, Румунија, Грузија, Македонија, Косово и Метохија, Република Српска…

Можда је и то разлог што нова америчка администрација настоји да пажњу своје јавности преусмери на друге тачке на планети, пре свих на Блиски исток и своје непосредно окружење.