Узлетели не маре за прошлост

Историја се стално понавља, само што долазеће генерације не маре за њу. Технолошке промене су интензивирале раскид са прошлошћу до те мере да су захватиле чак и теорију и праксу шаховске игре, колико год она деловала егзактно. Класичне принципе игре, развијане вековима, замењују конкретне варијанте са повећаном дозом ризика, а моћни рачунари преузимају улогу учитеља, у којој сва достигнућа претходника постају неважна. У померању интересовања ка убрзаном темпу поједини потези су важнији од идеја, њима припадају бомбастични наслови електронских медија, где су мисли засењене осећањима и њиховим приказом кроз гестикулација играча.

Магнус Карлсен је ненадмашни шампион овог времена, резултатски најуспешнији, медијски најатрактивнији, због њега милиони младих почињу да играју. Од 2011. предводи светску рејтинг-листу по класичном темпу, а одбрану званичне титуле светског шампиона је од 2023. заменио растом колекције пехара чију некада малу цену време стално диже. Јер, такмичења по убрзаном темпу, у онлајн условима и у Фишеровом шаху преузимају на себе милионску масу гледалаца путем интернета.

То су захтеви времена, са којима је немогуће борити се. Шах неминовно иде ка убрзању темпа и експерименталним формама, да би се прилагодио. Проблем тренутне ситуације је у јавном сукобу главне звезде и његове матичне организације. Одавно је Норвежанин започео рат са Светском шаховском организацијом (ФИДЕ), у којој је и достигао тренутну моћ, желећи да мења дотле постојеће услове.

Велика прослава стогодишњице ФИДЕ 1924-2024 трајала је током целе прошле године, а на њеном крају била укаљана, као када пијани гости поруше свадбарски сто. То што је ФИДЕ прогласила свог моћног критичара за најбољег шахисту свих времена, пренебегавајући и сама своју славну прошлост, муњевито јој се обило о главу на централној манифестацији. Чим је примио трофеј из руку руског председника ФИДЕ Аркадија Дворковича, у фармерицама и патикама, са избаченом кошуљом, Карлсен је одржао говор, чија је главна поента била да се наставе санкције руским шахистима ...

Игра са правилима облачења се наставила у Њујорку, на светском првенству у убрзаном и брзопотезном шаху. Због најављених правила облачења, Карлсен је кажњен губитком једне партије и одмах напустио турнир уз погрдне речи. Поново је Дворкович понудио уступак, а Карлсен му се реванширао тиме што је у финалу договорио поделу титуле са Непомњашчим. И Дворкович је опет пристао.

Политички и финансијски уцењен, под огромним притиском Карлсенове спонзорске привлачности, председник ФИДЕ сада плаћа цех својих уступака, а последњи шамар добио је јавним питањем Норвежанина да ли ће се повући са места председника ФИДЕ.

Ових дана, Карлсен игра на турниру у Фишеровом шаху, за који је немачки бизнисмен Јан Хенрик Битнер обезбедио укупни годишњи наградни фонд од 20 милиона долара – готово десет пута више него у мечу за званичног светског првака. Рат се наставља око тога да ли ће ФИДЕ – финансијски слабија у овом случају – дозволити право назива светског првенства у шаху „слободним стилом”.

Шта год био исход, ваља приметити како новац, политика и борба за моћ још једном руше систем светске шаховске организације. Многи надмоћни светски прваци, од Аљехина до Каспарова, улазили су у тај рат из личних интереса. Александар Аљехин је имао озбиљан сукоб са првим председником ФИДЕ, Холанђанином Александром Рубом, тврдећи да Руб покушава да му одузме титулу у корист сународника Макса Евеа. Позната је анегдота када је Аљехин саветовао супругу током пријатељске партије против председника ФИДЕ. На крају је његова супруга победила, а Аљехин је подругљиво прокоментарисао: „Шта тај човек може да говори о шаху, кад га и моја жена побеђује!”

У свим тим сукобима, изузетак је био Роберт Фишер, који је неупоредиво више дао другима него што је сам узео. Патент за дигитални сат са додатним временом по потезу – којим данас игра цео свет – никада није наплатио, као ни своје залагање за „Фишеров шах”, чије је име брзо промењено у најпре „шах 960”, а сада „шах слободним стилом” – да се Власи не сете. Све то сада Карлсен уновчава, не марећи што рушењем угледа ФИДЕ штети милионима оних који чине светску организацију, а од шаха никако не могу да живе.

Сада Карлсенову улогу можемо да поредимо и са улогом Новака Ђоковића на врхунцу славе. Први се бори за себе, други за масу тенисера који примањима не могу ни на пушкомет да се приближе онима у најбољих сто.