Пиштаљка нуклеарног пуњења

Не можемо да решимо проблеме ослањајући се на исто размишљање коришћено када смо их стварали, говорио је Алберт Ајнштајн, али српска власт неће да схвати ову поруку и по сваку цену покушава да се спасе користећи исте инструменте који су довели до студентског, а потом и свенародног бунта.

Рески звук пиштаљке је као мегабудилник разбудио успавану Србију и као магнет привукао стотине хиљада грађана који су срушили баријере страха спремни да паузу у свом свакодневном животу употребе за остварење великог и праведног циља: друштва врлине, истине и знања.

Велики марш студената од Београда до Новог Сада био је епски догађај колективне катарзе чији је мото могао да буде исти као у време Француске револуције 1789: Слобода, једнакост, братство.

Брзим ходом освајали су млади километре старог друма и форсирали Фрушку гору да би се у Новом Саду придружили саборцима који су блокирали сва три моста преко Дунава у дану којим се обележавало три месеца од трагедије на железничкој станици и погибије 15 недужних људи.

Студенти протестују против отуђене и корумпиране власти, против култа личности, покорених институција, окупираног правосуђа. Зато су читавом трасом маратонци дочекивани као ослободиоци. Каква размена енергије – на шок власти и у местима која су важила за напредњачке бастионе.

Напунили су батерије народу не ископавши ни грам литијума. Кренули су као студенти, а у Српску Атину стигли као номиновани нобеловци за мир. Ако има правде, добиће је.

Блокаде, протестне шетње и Велики марш су израз здравог патриотизма и заједништва какав одавно није виђен. У колонама су дугокоси левичари и младићи под шајкачама. Већина су верници, али не и поданици цркве. Певају државну и химну Светом Сави. Запушили су уста онима који би их најрадије прогласили за издајнике. Национално су веома свесни, али нема ту шовинизма претходних генерација. Као такви су препознати по региону.

Студенти су емотивно разнели Србију. Невероватно брзо и домишљато су разобличили један накарадни систем. Уколико не испуни њихов кључни захтев – да се разоткрију механизми корупције која кородира земљу – режиму прети да нестане у овом времену борбених емоција.

„Доста је ћутања”, порука је властима коју она не жели да чује, али је допрла до срца људи који препознају да је у току заједничка борба за правду и право, за морал и одговорност. Уместо да анализирају како су допринели масовном незадовољству, напредњаци бирају пут конфронтације. Притискају се професори и родитељи како би се одвојили од младих. Покренута је нова ботовска офанзива. Радио-телевизија Србије је оптужена за „скандалозно извештавање” са скупова у Новом Саду, који на „незабележен начин обмањује јавност”.

Болесни максимализам и захтеви за апсолутном послушношћу. Сви да хвале председника. Сви медији под исту контролу. Ако власт умишља да ће агресивни тоталитаризам разрешити кризу, онда катастрофално греши и самој себи исписује читуљу.

Председник би могао да се присети изреке: „Не дај Боже да се Срби сложе, а кад се сложе, онда помоз’ Боже.” Он понавља да иза себе има већину. Можда, али ово није пребројавање бирача. Ово је догађање народа. Кад Земунци бране Дорћолце време је да судија свира крај. Да ли председник то види? Да ли и даље жели да буде председник ако не успева да испуни једну од својих централних дужности: целину државе са свим њеним различитостима?

Председник наставља да врти исту мантру да неко хоће да уништи Србију. Не схвата да странцима подиже споменик јер испада да су у стању да покрену масе младих и других који их прате. Није незадовољство увозна роба, већ је мејд ин Сербија. Покушај крађе аутентичности студентског покрета је увредљив.

Говорећи у Трстенику председник каже да неће дозволити ни прелазну, ни експертску владу, већ да ће нова влада бити српска која неће бити слуга било коме. Заборавио је само да та српска влада мора да буде слуга – свом народу. А народ све масовније поручује да је незадовољан, чак и бесан.

Поручује председник да се изборна воља потврђује на изборима. Ко се томе противи? Студенти не траже промену власти, не желе политички ангажман, али иза њихових захтева о нормалности помаља се очекивање да то буду слободни и фер избори. Зашто то председник не обећа? Зашто помиње демократију, а јача политичку и пословну аутократију и клептократију?

Понавља председник да је о новом мандатару спреман да разговара са свима, укључујући и оне о којима мисли „све најгоре”. То је његова дужност, а не добра воља. Студенти га и даље игноришу. Он тврди да је све њихове захтеве испунио, да им је исплатио стипендије, а онда поново покушава да протури „заверу споља” чији је циљ да „Србију врати назад”.

Не нападају млади Србију. Напротив, покушавају да је одбране. Студенти не руше, већ желе да граде земљу какву ова власт не жели. То је суштина сукоба који ове протесте квалитативно разликује од оних 5. октобра 2000. Тада се обарала власт, а сада млади уз дозу племенитог патриотизма покушавају да изграде систем.

Студенти су давно поручили да са председником немају шта да причају јер су њихови захтеви ван његових уставних овлашћења. Зашто би сели преко пута „предметне институције” кад он њихове достојанствене манифестације описује као „вашарску атмосферу”? Колико људи изнервира председница скупштине када у наступу слепила тврди да „ми немамо политички кризу” и да је „једина криза која постоји у овом тренутку криза опозиције”?

Председникова воља за моћ покушава да угуши вапај за правдом, али показује се да је улица паметнија од власти која све више тоне и саму себе осуђује на пад. Режим покушава да организује некакав октроисани дијалог, какав је својевремено био онај о Косову, али то не пролази више ни у Ћићевцу.

Председник је на разговор позвао Ректорски колегијум Београдског универзитета, али не и оне у Новом Саду и Нишу у провидном покушају да унесе поделе и да себе уведе у дијалог. Одговор који је добио мора да га је додатно изнервирао: нема потребе за дијалогом у коме би учествовале две стране које немају мандат да расправљају о захтевима и којима захтеви нису ни упућени.

Не постоји поверење. Како би га и било када тужилаштво у Новом Саду после три месеца покреће истрагу око корупције уз образложење да је то „услед великог интересовања јавности”! Ко тамо седи да би написао овако имбецилно објашњење?

Власт није спремна да се разоткрије корупција и сви који су у њу укључени. Све досадашње блокаде истраге имају за искључиви циљ да се спречи пењање ка врху пирамиде мита. Кључни студентски захтев зато није испуњен.

Три месеца је довољно време да се извуку неки закључци. Феномен студената, који се заразно – на наш понос – шири регионом, али и светом, више је него охрабрујући и разбуђујући. Млади у друштву које је било на ивици колективне апатије шире позитивну енергију. Док разоткривају окоштали систем, ослобођени су ауторитета. Оно што је био наш страх је њихова снага.

Млади љубављу, хуманошћу и солидарношћу покушавају да очисте свет који смо ми запрљали. Обавезни смо да их подржимо, да проперемо сопствену савест и омогућимо им да живе у друштву какво смо ми можда сањали, али нисмо имали храбрости и воље да га направимо.

Власт је имала довољно времена да покаже да постоје држава и закони. Тврдоглаво је пропуштала све прилике. Ако не схвата суштину студентских захтева, значи да није дорасла времену и изазовима с којима се суочава. Исто важи и за опозицију која би много тога могла да научи на примерима заједништва које се пробудило у овом зарђалом друштву.

Студенти су све изненадили. Нама остаје да одговоримо на болно питање: како смо деценијама живели, а да се нисмо потрудили да упознамо младе људе око нас? Зашто смо тако дуго пристајали да будемо таоци па су студенти сада дочекани као ослободиоци? Чекали смо их деценијама, не допустимо да их док свима држе показну вежбу растерају подземним притисцима.