Племените мисли о човеку

У Југословенској кинотеци обележава се двадесет година од одласка синеасте Здравка Велимировића, а поред ретроспективе култних играних филмова, у атријуму Кинотеке у Узун Мирковој 1 отворена је и изложба фотографија посвећена овом редитељу, сценаристи, професору и бившем декану Факултета драмских уметности у Београду и његовим пријатељима и сарадницима. Све се дешава у сарадњи са Удружењем „Здравко и Ранка Велимировић”, а редитељев син Младен Велимировић, који посвећено чува успомену на своје родитеље, присећа се како је његов отац, свестрано образовани и надахнути стваралац, говорио да никада није хтео да шокира публику, психички је разбија и деморалише, а да су праведност, истинитост и људскост кључни мотиви његових филмова.

– Био је благ и пун разумевања за друге, волео је да чује савет сваког човека на кога би наишао и имао уважавања, сматрао је да је највећа квалификација прво људскост а онда све остало. Са својим сарадницима у екипи је успостављао добар однос. Мислим да се и његови бивши студенти режије са ФДУ, данас веома успешни људи у свету филма али и другим сферама живота, сећају његовог другарског приступа и комуникације. Памтим добро, понекад су долазили код нас у посету увече на додатне дискусије и саветовање током радова својих студентских филмова, а мени као малом било је то занимљиво и да слушам поред мале обавезе да донесем послужење – прича за „Политику” Младен Велимировић.

Истиче да су доброта, лепота, љубав, правда и слобода и питања како победити зло и одупрети се судбини, били незаобилазна тема а понајвише порука филмова његовог оца, и то не само познатих играних већ и документарних за које верује да ће се тек гледати у годинама које долазе.

Младен Велимировић нам каже да је ових дана у оквиру ретроспективе филмова у Југословенској кинотеци, поново на великом платну гледао филм „Доротеј” у режији Здравка Велимировића, први играни филм на тему Србије у средњем веку

– „Доротеј” је заиста печат и Србије из тих времена, али и печат успеха да се уопште таква тема оствари на филму осамдесетих година током бивше државе. И као дете сам знао колико је било трновито да се и та тема, иако добронамерна, одобри за снимање – додаје наш саговорник и истиче да је Југословенској кинотеци, као и продуценту „Авала филма” („Делта видео”), упућена иницијатива академика и других интелектуалаца Србије да се овај филм рестаурише у архиву Југословенске кинотеке где се то обавља на високом и признатом светском стандарду:

– Надам се да ће Југословенска кинотека пронаћи начин да, након неколико година разговора, и овај филм ускоро дође на рeд за рестаурацију, као и да се хитно пронађе модел сарадње и договор са продуцентом „Авала филма” („Делта видео”) како би се ово дело важне и лепе историјске теме, које многи добро знају и са задовољством сваки пут поново гледају, дигитално рестаурисало у архиву Кинотеке.

Такође нам открива да је, након завршетка и успеха филма „Доротеј” код нас и у иностранству, његов отац желео да направи филм о цару Душану и радио на припремама неколико година, али да су пред само снимање тадашњи продуцент и држава обуставили даљи рад.

Младен Велимировић сматра да филмску културну баштину треба откупити од приватних продуцената или наћи компромисно решење између државе и приватних продуцентских кућа у циљу заједничке сарадње продуцента и друштва и лакшег приступа културној баштини.

– Филмови од бивших продуцената са територије Србије, а из времена Југославије, великом већином већ годинама су у власништву приватних продуцентских кућа. Реч је о великој збирци значајних дела са простора Србије. У неким другим државама то је другачије решено. Пропусти се десе, али се могу и на неки начин исправити. Филмске институције, колико ми је познато уз најбољу вољу, имају ограничен утицај на тај филмски фонд што се тиче приказивања чак и када желе и када имају могућности да рестаурирају филмове из тих ранијих доба у циљу очувања и националних интереса дела културне баштине. Неки продуценти су кооперативни а неки доста мање. Аутор филмског дела или наследници аутора имају неретко отежану сарадњу са приватним продуцентима у остваривању својих легитимних права – објашњава Младен Велимировић и додаје:

– Прошле године обележен је и јубилеј филма мог оца „Дервиш и смрт” на Фесту, Пулском фестивалу , херцегновском Монтенегро фестивалу, као и у Новом Саду. Сматрам да је то важно за културу сећања на ауторе и сараднике, који су оставили вредне, неизбрисиве трагове и предано радили за културу.

Наш саговорник још истиче да у породици одржавају сећање на познатог редитеља и његову супругу, која је била документариста и продуцент, кроз удружење „Здравко и Ранка Велимировић” које, осим издавачке делатности и промоција књига, има у плану и одржавања и промоције филмског материјала, филмске вечери, изложбе уметничких фотографија чланова породице.

Такође у породици настављају традиционално да се баве и документарним филмовима, као што су чинили Здравко и Ранкa Велимировић деценијама.

– Моја мајка Ранка, покретачка снага породице до свог последњег дана 5. марта 2020, основала је студио „Либра филм” крајем 1989, односно 1990. како би био нешто лакши приступ раду документарних филмова на којима су они обоје радили и деценијама пре тога. Већи број тих филмова представљају осврт на културу и традицију нашег народа – етнолошки , културолошки, еколошки. Напоменуо бих да је Ранка Велимировић направила о свом супругу Здравку два документарна филма, а ја планирам да на пролеће завршим филм о мајци Ранки Велимировић. Доброг материјала срећом имам. Бавимо се и одржавањем документарних, вишеструко награђиваних, филмова насталих од 1990. године који су конкретно рађени у породичној продукцији „Либра филм” а које такође имамо у плану да заштитимо трајније – закључује Младен Велимировић, истичући да су у фокусу његовог оца кроз цео живот били лепота, доброта и племените мисли о човеку.