Сећање на Џемала Биједића

У „Политици” је недавно објављен занимљив прилог професора Ненада Кецмановића о мистерији погибије Џемала Биједића (1917–1977), некадашњег председника (1971–1977) Савезног извршног већа СФРЈ (савезне владе).

Прилог ме, између осталог, подсетио на мој некадашњи рад у савезним органима и нека занимљива лична сазнања о Џемалу Биједићу.

О популарнијим политичарима тог времена кружили су дискретно причани вицеви. Тако је било и с Биједићем.

Први каже како је његова мајка често тражила да јој се из Београда у Мостар пошаље нови телевизор. На питање зашто је то тако одговор је гласио: она је имала обичај да сваког клепи по устима кад лаже, па се није либила да лупи ни некога ко је лагао на телевизији. Последица тога било је више разбијених телевизора. Ово причање тумачено је двојако. По једном виђењу мајка је толико строго васпитала сина (који је рано остао без оца), да је председник Џемо увек био искрен. По другој верзији на телевизији се често лагало.

Други описује његов однос према Титу. Иако је био дипломирани правник, Џемал Биједић се доста природно и комотно понашао. На једном пријему код Тита узео је јабуку и загризао је. То је приметио Тито и опоменуо га (парафразирам): „Џемо, нож!” На то је уследило Џемино питање: „Кога, друже председниче?” И ова прича тумачена је на два начина: једни су указивали на „примитивизам”, а други на његову безусловну верност Титу и спремност да уради свашта.

Врањанац Тихомир Стефановић Тића, професор руске књижевности, радећи у СИВ-у, на позив Нисима Конфина, некадашњег шефа кабинета председника СИВ-а често је лекторисао Биједићеве говоре. То је радио врло професионално и квалитетно и често је интервенисао на тексту. Херцеговац, Мостарац поносан на свој језик гледао је и одобравао те интервенције па затражио да се упозна с оним ко дотерује текстове. На његово изненађење појавио се омален куражан човек, кога је Биједић, кажу, питао: „Ти Врањанац сређујеш текст Херцеговца?” На то је Тића одговорио: „Извините, председниче, ми Врањанци учимо си српски ко страни језик, а поготову када студирамо руски језик у Москви.” Џемо се насмејао и рекао: „Добро, добро, само тако настави.”

На дан погибије Џемала Биједића игром случаја затекао сам се код старијег колеге Петра Раденковића, шефа кабинета тадашњег савезног министра за везе и саобраћај Бошка Димитријевића. Пера је разговарао телефоном и одједном су му очи засузиле. Био сам изненађен кад сам тог високог и снажног човека видео у сузама. Збуњено сам га питао: „Перо, шта би? Откуд сузе?” Био је затечен и узнемирен, само је промрмљао „убише га усташе” и замолио ме да одем.

Убрзо је прострујала вест о удесу авиона, а затим је и званично објављена информација о трагичној смрти Џемала Биједића. Околности његове погибије (као и, како се често сумња, Слободана Пенезића Крцуна) остале су нерасветљене.

Чињеница да је Џемо био скоро свуда популаран и цењен, да је био добричина и веома заслужан за развој Покрета несврстаних, свестан своје генетике (попут Меше Селимовића, Емира Кустурице) и да је сметао процесу дезинтеграције СФРЈ могла је да буде разлог да су неке структуре биле спремне да га некажњено дефинитивно омету. У сваком случају, његова смрт остаје енигма, што и професор Кецмановић истиче.

Биједић је у своје доба од већине људи сматран вредним и честитим човеком. Као такав остаје упамћен. Зато завређује да се, нарочито због потоњих генерација, обелодане и ови детаљи о њему који се не могу наћи у званичним документима и уџбеницима историје.

Слободан Стојановић,

Београд