Србији нуђен само Јужни ток

Паралелни правац снабдевања гасом гасоводом Јужни ток, који би ишао од руског града Новорусијска испод Црног мора преко Бугарске, Србија би могла добити за пет, а најкасније до 31. децембра 2015. године, потврдио је пре два дана Алексеј Милер, председник Управног одбора Гаспрома, после разговора с председником Србије Борисом Тадићем.

Студија изводљивости коју за то време треба да заврше руски Гаспром и италијански ЕНИ од којих је идеја о градњи и потекла, али и земље преко којих гасовод треба да прође, утврдиће тачну маршруту, капацитет као финансијску исплативост целог пројекта.

Спекулације да Русија због светске економске кризе и даље само „мерка” цео пројекат, те да су велике шансе да од посла ништа не буде, демантовао је сам Милер, најављујући да не постоје намере да се ствар стопира, и да ће се до краја године и са Србијом потписати уговор који ће дефинисати градњу гасовода.

Извесно је, међутим, да Србија ни после градње Јужног тока не може рачунати на посебне руске бенефите када је у питању цена гаса, јер Гаспром у цео посао улази да заради, а не да поклања енергент. И у овом часу када Србија такође 100 одсто зависи од увоза руског гаса цена није нижа него за остале земље увознице. Цене гаса ће се тако и убудуће формирати у зависности од кретања цене сирове нафте и нафтних деривата на светској берзи.

Чињеница је, међутим, да ће градњом Јужног тока Србија добити историјску шансу да дугорочно реши питање енергетске стабилности и то у наредних 30 до 50 година и постане гасно енергетско чвориште на Балкану. Оно што није мање важно јесте да би Србија као транзитна земља годишње убирала између 200 и 250 милиона долара само по основу транзитне таксе. Колико тачно, зависиће највише од капацитета гасовода који је у овом часу закуцан на 10 милијарди кубика гаса, што је пет пута више него што наша земља сада троши.

Процене су да би ове количине могле ићи и на 15 до 20 милијарди кубика, што и није без основа ако се зна да је планирано да до Бугарске стиже 30 милијарди кубика, да њима у овом часу не треба више од четири милијарде, те да 26 милијарди остаје да се дели на Грчку и Србију. Пошто су потребе Грчке знатно мање од српских, пре свега због земаља које Србија треба даље да снабдева, није претеривање ако преко наше земље потече и знатно више од првобитних 10 милијарди.

Према свим досадашњим најавама, Јужни ток ће имати два крака. Први ће ићи на северозапад преко читавог Балканског полуострва, како би се њиме могао испоручивати гас не само у земље тог региона, него и на север Италије и југ Немачке. Други би требало да прође кроз Бугарску и Грчку по дну Јадранског мора до југа Италије. Из Србије би један крак ишао ка Републици Српској, док би гасовод даље наставио ка Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Аустрији до Баумгартена – највећег сабирног центра гаса у Европи.

Гаспром планира да комплетна потрошња природног гаса у Србији иде Јужним током, што значи да ми, када гасовод буде завршен, нећемо добијати више преко Мађарске, чиме ћемо коначно избећи плаћање транзитних такса које су пет пута веће него за остале земље. Светска цена је од два до пет долара на 1.000 кубика, а Мађарска Србији зарачунава 35 долара.

Јужни ток ће кроз Србију проћи у дужини од 500 километара.

Уз сва негодовања лобиста да руски гас којим ће Гаспром снабдевати највећи део Европе не нуди ни близу толику сигурност као „Набуко”, конкурентни гасовод Јужном току, те да се овим гасоводом даје монопол Русима, Француској то није сметало да поред низа других земаља чланица Европске уније последња за сада стави параф на посао са Гаспромом, у жељи да се управо снабдева руским гасом.

У овом часу Русија 50 одсто свог гаса извози у земље Европске уније. Проценат увоза гаса из Русије се из дана у дан повећава, а као објашњење за то је да ЕУ жели да успостави енергетско партнерство с Русијом, што је начин да обе стране осигурају безбедно снабдевање.

Руси, како је потврдио и Милер, врло мирно реагују на могућност да „Набуко”, чију градњу заговарају САД, постане конкурентан Јужном току, и додају да је право сваког да гради гасовод, а да Европљани имају право на избор извора гаса.

Противници руског енергетског монопола у Србији, чији је главни аргумент да је наша земља „на тацни” имала и „Набуко”, а изабрала Јужни ток, као да пренебрегавају чињеницу да Србија никада није била виђена у овом пројекту. НИС је својевремено чак у два наврата покушао да разговора да „Набуко” положи цеви и преко Србије, а потом даље у Хрватску и Аустрију, али је оба пута одбијен. Проблем „Набука” јесте и што у самој Турској одакле је гас овим гасоводом требало да потече у Европу нема довољно овог енергента, а и Турска је само транзитна земља.

Довољне количине „Набуко” би обезбедио под условом да се у њега улије гас не само из Азербејџана, него и из земаља централне Азије.