Из организованог хаоса у истински ред

Бо­рис Ја­шо­вић*

Зло­де­ло је по­чи­ње­но кри­ви­цом вла­сти, а она, уме­сто да од­го­ва­ра, ну­ди из­бо­ре и ре­кон­струк­ци­ју вла­де. Та­ко је по за­ко­ну, ве­ле. Та­ква је про­це­ду­ра, до­да­ју. Зар у дру­штву у ко­јем се за­ко­ни се­лек­тив­но при­ме­њу­ју, а про­це­ду­ре не по­шту­ју? Ко у та­квој си­ту­а­ци­ји га­ран­ту­је да из­бо­ри не­ће би­ти по­ха­ра­ни и да ре­кон­струк­ци­ја вла­де не­ће на­ли­ко­ва­ти ре­кон­струк­ци­ји же­ле­знич­ке ста­ни­це? Га­ран­ту­ју ли то они ко­ји су сва­ко­ме од нас мон­ти­ра­ли по јед­ну над­стре­шни­цу из­над гла­ве. Над­стре­шни­цу ко­ја је скло­на па­ду. Они ко­ји се по­зи­ва­ју на за­ко­не ко­је ште­лу­ју и до­пу­њу­ју ка­ко им се прох­те до­но­се­ћи их без јав­не и скуп­штин­ске рас­пра­ве, не­рет­ко на го­ми­ли и за не­у­о­би­ча­је­но крат­ко вре­ме. Исти они ко­ји одо­бра­ва­ју тр­го­ва­ње ди­пло­ма­ма и на­ме­шта­ње по­слов­них тен­де­ра ло­јал­ним кли­јен­ти­ма. Упра­во та­кви са­да по­зи­ва­ју на по­што­ва­ње про­це­ду­ра. Пре­ка­сно. Из­бо­ри и ре­кон­струк­ци­ја вла­де овог пу­та не­ће про­ћи код гра­ђа­на. А не­ће про­ћи јер су та­ква ре­ше­ња и до­ве­ла до зло­де­ла. Ка­ко, пи­та­те се, кад она тек тре­ба да се до­го­де? Та­ко, јер она су се већ мно­го пу­та до са­да до­го­ди­ла. И ви­де­ли смо где су нас од­ве­ли не­сло­бод­ни из­бо­ри и вла­де не­струч­них ли­ца. До тра­ге­ди­је.

Тре­ба ли он­да и да­ље да во­ди­мо ра­чу­на о пре­сумп­ци­ји не­ви­но­сти и пра­ви­мо се да не зна­мо ко је кри­вац кад нам ви­ше­де­це­ниј­ско ис­ку­ство го­во­ри да је су­шти­на про­бле­ма по­зна­та. То је ко­руп­ци­ја. Али не као не­ка­кав из­ван­зе­маљ­ски ен­ти­тет, већ као про­из­вод де­ло­ва­ња кон­крет­них љу­ди ко­ји су скло­ни ко­руп­тив­ним рад­ња­ма. Мно­ге афе­ре ове вла­сти, у про­те­клих де­це­ни­ју и ку­сур, го­во­ре о то­ме. По­себ­но у очи упа­да чи­ње­ни­ца да су мно­ги по­је­дин­ци из ње­них ре­до­ва без ика­квих по­сле­ди­ца пре­ла­зи­ли из јед­не афе­ре у дру­гу, као из јед­ног фир­ми­ра­ног оде­ла у дру­го. И то је омо­гу­ћио обо­га­ље­ни си­стем не­функ­ци­о­нал­них ин­сти­ту­ци­ја, ко­ји је та­ко­ђе по­сле­ди­ца цр­не ко­руп­ци­је. Јер да ко­јим слу­ча­јем по­сто­ји ту­жи­ла­штво, осим на па­пи­ру, дав­но би афе­ре вла­сти би­ле про­це­су­и­ра­не, а клуп­ко ко­руп­ци­је раз­мо­та­но. Да по­сто­ји Устав­ни суд, осим у по­зла­ће­ним сло­ви­ма на про­че­љу рас­ко­шне згра­де, не би­смо има­ли скуп­шти­ну у ко­јој се гу­бе пе­ти­ци­је гра­ђа­на, ни­ти би­смо има­ли пред­сед­ни­ка др­жа­ве ко­ји ства­ра по­де­ле у на­ро­ду и по­зи­ва на ди­ја­лог др­же­ћи бес­крај­не мо­но­ло­ге и мо­но­дра­ме. Да по­сто­ји кул­ту­ра ди­ја­ло­га не би ни би­ло мо­но­ло­га, па би ди­ја­лог за­и­ста имао ле­ко­ви­то деј­ство. Ова­ко, за­што би се ико ода­зи­вао по­зи­ву на ди­ја­лог не­ко­ме ко не по­зна­је ње­го­ва пра­ви­ла. Ви та­кво­ме ка­же­те да ни­је над­ле­жан за мно­ге ства­ри ко­је чи­ни, и то му ар­гу­мен­то­ва­но пре­до­чи­те, а он вам на то од­го­во­ри ка­ко вам је џем­пер ру­жан. То је вр­ста „ди­ја­ло­га” ко­ју је­ди­но по­зна­је ова власт.

Је­дан уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор ср­ди се на рек­то­ра јер је од­био ова­кву вр­сту ди­ја­ло­га. Али то што је про­фе­сор слеп код очи­ју, или је при­мо­ран да из­го­ва­ра ове­шта­ле фра­зе, не зна­чи да и рек­тор то исто тре­ба да чи­ни. Дру­ги, пак, про­фе­сор по­ку­ша­ва да про­на­ђе не­ло­гич­ност у то­ме што пред­сед­ни­ка оп­ту­жу­ју да је крив док у исто вре­ме твр­де да ни­је над­ле­жан. Али то што про­фе­сор не ви­ди да су у пи­та­њу две раз­ли­чи­те ства­ри, не зна­чи да је сми­сле­но то о че­му збо­ри. Јер би­ти не­на­дле­жан (пре­ма Уста­ву), за пре­до­ча­ва­ње до­ку­мен­та­ци­је (при­том и не­ком­плет­не), о ре­кон­струк­ци­ји же­ле­знич­ке ста­ни­це и над­стре­шни­це, не зна­чи и би­ти осло­бо­ђен по­тен­ци­јал­не кри­ви­це за њен пад. По­го­то­во јер је онај ко­га про­фе­сор бра­ни у про­те­клих де­сет и ку­сур го­ди­на уве­ра­вао јав­ност да се за све и о све­му пи­та у овој зе­мљи, па за­што се он­да не би пи­тао и у ве­зи с по­сло­ви­ма око же­ле­знич­ке ста­ни­це у вре­ме ње­ног ре­кон­стру­и­са­ња. На­ро­чи­то у ве­зи с од­лу­ком да ли је тре­ба пу­шта­ти у рад у та­квом ста­њу. Но, пи­та­ње над пи­та­њи­ма гла­си – ка­ко је мо­гу­ће утвр­ди­ти кри­ви­цу ви­со­ких функ­ци­о­не­ра ако је ту­жи­лац под њи­хо­вом ди­рект­ном кон­тро­лом? Као и ве­ћи­на су­ди­ја Устав­ног су­да.

Све нам ово го­во­ри да у Ср­би­ји по­сто­је и ко­руп­ци­ја и кли­јен­те­ли­зам, али не и вла­да­ви­на пра­ва. Тач­ни­је, ни­јед­на од пет став­ки ко­је је у су­штин­ском сми­слу чи­не (по­де­ла вла­сти, не­за­ви­сна суд­ска власт, фер и сло­бод­ни из­бо­ри, по­што­ва­ње људ­ских пра­ва и сло­бо­да, по­ви­но­ва­ње вла­сти Уста­ву и за­ко­ну). И за­то се сва­ки бра­ни­лац ова­кве вла­сти ко­ја уби­ја вла­да­ви­ну пра­ва, а ко­ји по­ку­ша­ва да оправ­да или ре­ла­ти­ви­зу­је ње­но де­ло­ва­ње, по­на­ша као њен ко­ри­сни иди­от. У сва­ком слу­ча­ју, не мо­же се сма­тра­ти ми­сле­ћим чо­ве­ком, ка­мо­ли ин­те­лек­ту­ал­цем.

И за­то је не­мо­гу­ћа си­ту­а­ци­ја, ко­ју по­тен­ци­ра­ју чу­ва­ри вла­сти, у ко­јој се ми­сле­ћи љу­ди у Ср­би­ји спре­ча­ва­ју да кри­ти­ку­ју сту­ден­те ка­ко би на тај на­чин бра­ни­ли власт. Пр­во, по­ступ­ци вла­сти су нео­д­бра­њи­ви. Дру­го, они ко­ји то ипак по­ку­ша­ва­ју да учи­не, ни­су ми­сле­ћи љу­ди јер је њи­хо­во ра­су­ђи­ва­ње за­ро­бље­но уну­тар окви­ра стра­нач­ких дог­ми, ли­дер­ских мо­но­дра­ма и лич­них ин­те­ре­са и ко­ри­сти. Они су ис­кљу­чи­во след­бе­ни­ци вла­сти ко­ја чи­ни не­по­чин­ства, па са­мим тим и са­у­че­сни­ци у тим не­по­чин­стви­ма. И то мо­ра оста­ти за­бе­ле­же­но ка­да ова власт јед­ном окон­ча свој ман­дат. За­то се они и да­ље у чу­ду пи­та­ју за­што се сту­ден­ти, и не са­мо сту­ден­ти, бу­не.

Ко­ји то њи­хов зах­тев власт ни­је ис­пу­ни­ла? За­што на­став­ни­ци об­у­ста­вља­ју на­ста­ву у шко­ла­ма? Ка­ко се „анар­хи­јом” мо­же до­ћи до уре­ђе­ног по­рет­ка? А „не ви­де” да све вре­ме бра­не при­вид­ни ред ис­под ко­јег го­ди­на­ма ху­чи ор­га­ни­зо­ва­ни ха­ос. И за­то се не­кри­тич­ки остр­вљу­ју на сту­ден­те и њи­хо­ву бур­ну ре­ак­ци­ју на тај при­вид­ни ред, јер мо­жда под­све­сно схва­та­ју да ће ре­ак­ци­ја мла­дих у ви­ду при­вид­ног не­ре­да про­тест­них бло­ка­да на кра­ју до­ве­сти до истин­ског ре­да у Ср­би­ји. До ре­да ко­ји чу­ва­ри­ма вла­сти ни­ка­ко не­ће од­го­ва­ра­ти.

Де­сет и ви­ше го­ди­на жи­ве­ли смо у при­вид­ном ре­ду, где су се на за­ко­не по­зи­ва­ли упра­во они ко­ји су их се­лек­тив­но при­ме­њи­ва­ли и по­ста­вља­ли се из­над њих. Тај при­вид­ни ред окон­чан је оног тра­гич­ног да­на у Но­вом Са­ду. Усле­ди­ла је ре­ак­ци­ја у ви­ду при­вид­ног не­ре­да (сту­дент­ске бло­ка­де, пле­ну­ми, об­у­ста­ве на­ста­ве, штрај­ко­ви), бу­ду­ћи да се је­ди­но та­квим при­вид­ним не­ре­дом, уну­тар ко­јег де­лу­је гра­ђан­ски ме­ха­ни­зам за ус­по­ста­вља­ње уре­ђе­ног по­рет­ка, мо­же деј­ство­ва­ти про­тив при­вид­ног ре­да и ор­га­ни­зо­ва­ног ха­о­са ко­јим власт уру­ша­ва по­ре­дак за ко­ји се де­кла­ра­тив­но за­ла­же. Као што уру­ша­ва и ди­ја­лог на ко­ји дру­ге по­зи­ва. Као што уру­ша­ва за­ко­не на ко­је се ли­це­мер­но по­зи­ва. И то­ме мо­ра до­ћи крај. Из ор­га­ни­зо­ва­ног ха­о­са и при­вид­ног ре­да мо­ра­ју про­ис­те­ћи истин­ски ред и уре­ђе­ни по­ре­дак.

У „Лу­чи ми­кро­ко­зма” Ње­гош пе­ва о Бо­гу ко­ји ша­ље пла­ме­не бу­ре у гро­тло Ха­о­са ка­ко би оне, као си­ле ства­ра­ња, омо­гу­ћи­ле ра­ђа­ње све­тло­сног по­рет­ка, ко­ји се у пре­не­се­ном зна­че­њу мо­же од­но­си­ти и на уре­ђе­но дру­штво. Јер ако је лу­ча спо­зна­је за­па­ли­ла пла­мен сту­дент­ског бун­та оба­сјав­ши до­бар део успа­ва­ног дру­штва, а је­сте, он­да чи­та­во ово вре­ње не мо­же би­ти уза­луд­но. Шта­ви­ше, оно је већ са­да до­ве­ло до зна­чај­не про­ме­не у ви­ду не­при­ста­ја­ња на не­ис­кре­не и бај­ко­ви­те по­ну­де вла­сти. Феб ће ово­га пу­та има­ти раз­лог да сла­ви.

*Со­ци­о­лог