О Сретењу и бошњачком гневу

Вучић два дана у Бањалуци?! Вест да је прекјуче, односно јуче, председник Србије боравио у посети председнику Српске, у муслиманском Сарајеву бацила је на маргину и Украјину и Газу, Путина и Трампа, и Бакира и Тројку. „Дошао ђаво по своје, договарају се о сецесији Српске и уједињењу са Србијом!” Кажете им: „Станите, полако, шта вам је, није то никаква завера против БиХ, него најављена заједничка прослава српске државности. „Јок”, веле они, „знамо ми како то иде код Срба: Начертаније, Меморандум, Декларација Свесрпског сабора, па онда агресија и геноцид”. Опет покушавате: „Дајте, смирите се, па знате да се Додику суди да би му забранили да обавља председничку дужност и да побуњени студенти одбијају разговор с председником Вучићем. Славећи заједно Сретење јачају национално јединство, идентитет и суверенитет, бране Српску и Косово, учвршћују узајамну лојалност. Није им до тога да се баве вашим фрустрацијама, а и ви имате много већих и пречих невоља. Ако ништа друго, Трамп вам је замандалио касу меке (по)моћи УСАИД-а.”

Путин је отворено рекао: „Ми не можемо да се носимо с америчком меком моћи, англо-америчког медијског монопола и мреже НВО.” Русија се законом о „страним агентима” брани од неолибералне хегемоније, али не може да им парира у трећим земљама ширећи алтернативне вредности, попут ресуверенизације држава, реидентификације нација, повратка традиционалној породици и вери. Напросто, РФ у томе касни, нема континуитет и искуство те, што је најважније, нема милијарде долара које планетарни супарници штампају у домаћој радиности колико хоће. Напросто, то је скуп спорт у којем су Американци шампиони, а прате их Британци и, мање, Немци. Према врху табеле пробијају се Кинези, Емирати, а активнији су и Руси. За мале државе и народе нема места у том великом, богатом и моћном друштву, па је и Српска још у септембру у Народној скупштини усвојила нацрт закона о страним агентима.

Ових дана, међутим, Путину и Додику се придружио и Трамп завртањем славина УСАИД-а. Председник САД је, наиме, још у предизборној кампањи за први мандат најавио да се Америка неће мешати у унутрашње ствари других држава, али је током те прве „своје” четири године и још четири Бајденове, открио најважније пунктове и механизме функционисања „дубоке државе” у домаћим „независним медијима” и „невладином сектору” који се финансијски хране преко УСАИД-а. „Мани, мани, мани”, што покреће свет, а пре и изнад свих Америку, корумпирао је не само медије, него и администрацију, правосуђе, безбедносне агенције, одбрану земље. Трамп је на својој кожи осетио и у УСАИД-у препознао хоботницу мегакриминала преко које су се одливали билиони долара пореских обвезника. Невероватно: „Милијарда долара недељно исплаћивана је анонимним примаоцима.” Колико ли је стигло у БиХ?

Када Трамп каже „Америка на првом месту”, онда то не значи стару причу Клинтон–Обама–Бајден о томе да САД треба да буду испред и изнад свих, да треба да буду светски полицајац, да контролишу сваки педаљ земаљске кугле, да меком моћи УСАИД-а премреже свет ширењем демократије и људских права, него да се морају окренути себи, својим интересима, зауставити неконтролисану имиграцију, чврсто интегрисати Гренланд, Канаду, Панаму, откачити ЕУ и НАТО, договорити се с Русијом. Бизнисмен за кога је време новац, државник који има само непуне четири године мандата, Трамп ради муњевито по већ раније припремљеном дневном реду. Данас каже, сутра већ уради, па Балканци не стигну ни да провере информацију, размисле и реагују, а сви берићетли програми и пројекти већ заустављени.

Кад вашингтонска истрага утврди колико је долара проћердано у Сарајеву на 26 званично регистрованих храњеника УСАИД-а, испоставиће се да је мала БиХ рупа за бацање пара пореских обвезника САД у ветар. Притом ваља имати у виду да инопосредници пола пију, пола Шарцу дају, као и да локални коњи део од половине задрже за себе, тако да за активисте остану мрвице, али слатке мрвице ни за шта. Но, што је најважније, без икаквог ефекта. Од Била, Мадлен, Хилари до Трампа, САД су, поред приче о демократији и људским правима, доследно промовисале јединствену, мулти-култи, грађанску БиХ насупрот Дејтону. И? Јесу ли успели? Нити су од Бошњака успели да направе грађане и демократе, нити од Срба и Хрвата босанске унитаристе у јединственој држави. Ни Додика победили на изборима, нити је Бакирова СДА изгубила од Тројке. Уверени у свемоћ долара и политичког инжењеринга изградње држава и нација, само су распиривали лажне наде Бошњака и грчевит отпор Срба. Потценили су елементарну снагу религија које из дубине историје деле народе у БиХ – ислам и православље, те изведене културне идентитете, па туркофилију и русофилију, нарцизам малих разлика, што је све непознато америчком искуству. Једно је државна стратегија војне, па имплицитно и политичке неутралности Србије, у чему је следи Српска, а друго расположење народа које је по свим анкетама проруско.

Руски невладин сектор и медији не постоје у Српској, али за већину Срба то није ни неопходно, јер „Мали Руси” нису хонорарци него добровољци меке моћи Русије. Русофилију преко православља, панславенства, културе, традиције, готово колективно осећају као неку врсту проширеног патриотизма. Постоји, наравно, у Српској, немали број НВО директно или индиректно на сиси УСАИД-а, али њихови активисти су махом Бошњаци и Хрвати, те Срби који су деца из мешаних бракова или сами живе у таквим браковима. А тако исто је и у другом ентитету, односно у пет кантона, али и знатно већи број прозападних НВО и медија који арче средства УСАИД-а не обухвата сразмеран број активиста. И, опет, проамеричка званична политика није симетрична расположењу народа.

Турским, иранским, саудијским, пакистанским „хуманитарним” агенцијама у бошњачком фртаљу БиХ нису потребна већа улагања јер локални активисти функционишу на бази исламског братства и јединства. Муслимани у БиХ глобализам схватају као панисламизам, а либерализам  као слободу да се петком, уместо на посао, иде на џуму, плус десетак дана у Меку на хаџ. Најзад, „мани, мани, мани” није непознат ни богатима изван САД, па је саудијски двор као промотор салафизма у првим поратним годинама у БиХ врбовао међу муслиманима вехабије за 600 КМ месечно уз минималан услов да пусте ретку брадицу, навуку широке трофртаљке и натакну плитку округлу капицу. Купили су им и српску земљу за кампове у Маочи и Бочињи, саградили грандиозан исламски центар „Краљ Фахд” усред Сарајева. Најзад, стекли су статус параџематлија које делују ван контроле и без отпора реис-ул-улеме Кавазовића.

Елем, као и мали проценат Срба у Српској, тако и само мали проценат Бошњака лаика, или лајт муслимана у ФБиХ, чине муштерије УСАИД-а, који искрено исповедају јединствену грађанску БиХ. Погрешан утисак о њиховом утицају ствара добро плаћена медијска бука, а онда у дугој вертикали која стиже до Вашингтона, по старом бирократском обичају, сваки нижи ниво извештава сваки следећи виши о обављеном послу како би лажна фактура била наплаћена.

Српска је већ увела закон о страним агентима, а Трамп их је нетом оставио без хлеба у ФБиХ. За Србе је потез председника САД само морално-политичка сатисфакција, а за Бошњаке драматичан проблем, не зато што су абоненти УСАИД-а масовни и утицајни, него зато што су бошњачком народу медијски потхрањивали илузију о томе да колективни Запад, са САД на челу, ради на остварењу јединствене БиХ. Армија страних експерата, београдских, па и загребачких аутошовиниста, те сарајевских „независних” интелектуалаца, дефилује пред Сенадом Хаџифејзовићем на ТВ Фејс, али нико се не усуђује да каже иједну ружну против председника једине узданице Америке. Не смеју Шолц и Макрон, а камоли ће неко од њих, али за одушак, могу о Додику и Вучићу. Прослава Сретења је баш згодан повод. Постоји и једна садржајнија веза између Сретења и бошњачког гњева. Српска држава је створена тако што су Карађорђеви устаници повели рат против османлијског окупатора, а међу њима и против потурица које су бежале из Србије преко Дрине у Босну.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа