Слепи пољубац

Није могао да се сети када је последњи пут пољубио неког. Недоумица се није односила на питање броја недеља или месеци. Давно је та његова општа емотивна празнина превалила деценију, па чак  и две… Дилема се није тицала само љубавних, партнерских односа. Она је била свеобухватна и укључивала је и децу, рођаке, кумове, пријатеље… Није успевао да призове трен када му се изгубила потреба да своје усне утисне у нечију руку, длан, чело, косу, око, врат, раме, образ…и наравно – усне. Нису га ни сада, када је освестио ову своју запитаност, обузели нити језа нити страх. Седео је заваљен у излизану тамнобраон кожну наслоњачу и тупо зурио у ТВ пријемник.

Спикер је најавио прилог о томе да je петог фебруара био „Међународни дан љубљења”. У наставку емисије уследио је прилог који је упућивао гледаоце у занимљивости у вези са филематологијом – науком која проучава пољубац. Глас новинара био је безличан и раван: „Једине животиње које се љубе у уста су мачке, шимпанзе и орангутани. Кристофер Нироп је идентификовао низ типова пољубаца, а неки од њих су:

Честитарски пољубац – у њему се уснама додирну образи.

Платонски пољубац – додир затворених усана.

Доновски пољубац или мафијашки – пољубац у руку.

Лептирски пољубац – додиривање образима.

Ескимски пољубац – трљање носа један о други.

Ничеански пољубац креће из пољубаца само једног партнера који својим љубљењем другога партнера доводи до узбуђености. 

Слепи пољубац – са затвореним очима где партнер на тај начин сакрива говор очију у којима се зенице шире како расте узбуђеност и не открива спремност на даљи корак. 

Француски пољубац – један од најпожељнијих и најжешћих јер поред усана укључује и језик и зубе. 

Кафкијански пољубац – започиње готово без еротског набоја, затим се појачава.

Јудин пољубац – симболизује издају.

Спикер је потом прекинуо емисију са најновијим вестима о страдањима људи широм планете Земље проузрокованих, што крвавим ратним сукобима, злочинима и терорима, што људском глупошћу, бахатошћу, мржњом, пакошћу и помрачењем разума… Уследили су последњи подаци о несрећама узрокованим вишом силом – земљотресима, разбукталим пожарима, набујалим поплавама, страховитим ветровима, кишама ил’ сметовима… и на крају приче о свакојаким преварама, подвалама, подметањима, крађама и прекрађама, лажима, измишљотинама, задртостима, незадовољствима, неразумевањима, непоштовањима, изневереностима…

Нестало је струје и телевизор је умукнуо. Мрак. Попут каквог ласерског зрака светлост је искусно пронашла пут кроз распарани отвор на сомотској завеси до ириса његове зенице. Стресао се и намрешкао очне капке.

Наредни дани мрзовољно су се провлачили кроз измаглицу која је, како му се чинило, трајала већ месецима у његовом крају. Ходао је споро због осећаја тежине у ногама које је с муком покретао. У глави су му одзвањале реченице презентерке временске прогнозе о некаквим честицама са шифром. Поменуте су имале ознаке које су садржале и слова и бројке и подсећале га на какав шпијунски роман. Пало му је на памет како би се главне јунакиње могућег бестселер штива могле тако и звати: Тајни агент ПМ 10 и Тајни агент ПМ 2.5.

Замислио се потом и запитао да ли се родноосетљиви језик примењује и када су тајни агенти у питању? Јер, ако се исто родноосетљиво језичко правило мора примењивати и у овом случају, да ли су онда Тајна агенткиња ПМ-10 и Тајна агенткиња ПМ 2.5 у озбиљној опасности? Да ли се на тај начин открива да су тајни агенти женског рода и тако им пола тајности бива расветљено а живот постаје угрожен? Да ли је и кога у надлежним комисијама уопште било брига за те жене док су изгласавали поменуте језичке промене? И где је ту, најзад, била правда која се навелико последњих година тражила за свакојаке, неретко и сасвим непримерене личности и случајеве? 

Уз сву муку тегљења отечених ногу кроз град под маглом, почео је да се смеје свом току мисли. Није се смејао, што се каже, себи у браду већ наглас. Уопште му није било важно шта ће рећи пролазници и да ли ће и колико њих помислити да има психијатријску шифру с обзиром на то да је ходао сам и церекао се. Истини за вољу, ваздух у граду јесте био више налик некој тешкој позоришној завеси него прозирном омотачу, што га је у овом случају прилично штитило од погледа и могућих реакција пролазника.

Када је стигао до стана приметио је, јаче него икад до сад, нешто што га је дуже време мучило. Чинило му се као да је са собом повукао целу ону тешку завесу саздану од смога, дима, влаге, шифрованих честица… и превукао је преко очију. Трљао их је безуспешно покушавајући да скине ту чудну мрену која му је мутила вид. 

Колико сутрадан нашао се, натеран од комшије, у офталмолошкој клиници држећи у рукама папир са шифром: H26.9 – Cataracta.

Десетак дана касније започео је за њега праву тортуру прибављања тражених уверења и упута за припремне прегледе поводом предстојеће медицинске интервенције. 

Након пет дана лежао је на столу у операционој сали са тимом медицинара око себе. Скидање скраме и замена сочива на једном оку трајали су неочекивано кратко, али њему као да је било свеједно. И пре, а и сада после успешно изведене интервенције. Осећао је само јак умор и једва чекао да се све заврши, да избегне одговоре на разноразна питања, да се како зна и уме домогне свог стана и завали тело у излизану тамнобраон кожну наслоњачу.

Током викенда дошло је до делимичног разведравања, не само у његовој прочишћеној слици једног ока, већ и у атмосферским приликама над градом.  Одлучио је да се прошета, иако му је замућеност другог ока задавала проблеме а за његову операцију предвиђено је било да сачека извесно време.

Међутим, током шетње почео је да осећа звук зујања и пиштања у ушима. Покушавао је да запуши нос, дуне, набије притисак у уши и тако их продува, али није помогло. Што је више кривио доњу вилицу, вртео је лево десно кезећи се развученим чељустима као каква звер, то је зујање било јаче. Покушао је да ослони дланове шака на ушне шкољке, направи вакум и отпуши притисак али ни то није мењало унутрашњу ситуацију у његовој глави. 

Увече је, после уобичајеног шарања по ТВ каналима, попио пилулу за спавање, угасио светло и легао у кревет. Како је све утихнуло у соби тако му се појачао хаос у ушима. Као да му се унутар лобање штимовао читав симфонијски оркестар. 

Након непроспаване агоничне ноћи, упркос хемији сабијеној у пилуле на које је народски речено – у потпуности отупео, поново се на наговор комшије запутио ка лекару.

Седео је на прегледу код оториноларинголога скљоканих рамена и оборене браде ка грудима, не дижући поглед пут лекарског тима, као какав незаинтересовани четрнаестогодишњи момчић. На њихов упит пребирао је по сећању и схватио да заправо већ дужи временски период има проблема са слухом. Не само да је слабије чуо на оба уха, већ је неретко и погрешно разумео оно што слуша, имао вртоглавице, проблема са равнотежом…

Након опсежног испитивања добио је на папиру шифру H93.1 – Tinnitus.

Осетио је гушење у грудима. Као да није могао ни да удахне ни да издахне ваздух. Обузела га је страховита паника. Журно је изашао на улицу малтене се саплићући о ваздух. Поред њега је протрчала гомила људи. Затетурао се. Из суседне улице допирали су гласови. Није успевао да разазна шта су извикивали. Наједном је осетио чудан пресек у потколеницама након чега је сложио тртичну кост на ивицу тротоара.

Испред себе је угледао излог радње са великим телевизором на коме се вртео програм без тона. 

Преко стакла су се протезале широке налепнице.

На једној је писало СРЕЋАН СВЕТИ ТРИФУН, на другој СРЕЋАН СВЕТИ ВАЛЕНТИН, а на трећој РАСПРОДАЈА.