Slepi poljubac

Nije mogao da se seti kada je poslednji put poljubio nekog. Nedoumica se nije odnosila na pitanje broja nedelja ili meseci. Davno je ta njegova opšta emotivna praznina prevalila deceniju, pa čak  i dve… Dilema se nije ticala samo ljubavnih, partnerskih odnosa. Ona je bila sveobuhvatna i uključivala je i decu, rođake, kumove, prijatelje… Nije uspevao da prizove tren kada mu se izgubila potreba da svoje usne utisne u nečiju ruku, dlan, čelo, kosu, oko, vrat, rame, obraz…i naravno – usne. Nisu ga ni sada, kada je osvestio ovu svoju zapitanost, obuzeli niti jeza niti strah. Sedeo je zavaljen u izlizanu tamnobraon kožnu naslonjaču i tupo zurio u TV prijemnik.

Spiker je najavio prilog o tome da je petog februara bio „Međunarodni dan ljubljenja”. U nastavku emisije usledio je prilog koji je upućivao gledaoce u zanimljivosti u vezi sa filematologijom – naukom koja proučava poljubac. Glas novinara bio je bezličan i ravan: „Jedine životinje koje se ljube u usta su mačke, šimpanze i orangutani. Kristofer Nirop je identifikovao niz tipova poljubaca, a neki od njih su:

Čestitarski poljubac – u njemu se usnama dodirnu obrazi.

Platonski poljubac – dodir zatvorenih usana.

Donovski poljubac ili mafijaški – poljubac u ruku.

Leptirski poljubac – dodirivanje obrazima.

Eskimski poljubac – trljanje nosa jedan o drugi.

Ničeanski poljubac kreće iz poljubaca samo jednog partnera koji svojim ljubljenjem drugoga partnera dovodi do uzbuđenosti. 

Slepi poljubac – sa zatvorenim očima gde partner na taj način sakriva govor očiju u kojima se zenice šire kako raste uzbuđenost i ne otkriva spremnost na dalji korak. 

Francuski poljubac – jedan od najpoželjnijih i najžešćih jer pored usana uključuje i jezik i zube. 

Kafkijanski poljubac – započinje gotovo bez erotskog naboja, zatim se pojačava.

Judin poljubac – simbolizuje izdaju.

Spiker je potom prekinuo emisiju sa najnovijim vestima o stradanjima ljudi širom planete Zemlje prouzrokovanih, što krvavim ratnim sukobima, zločinima i terorima, što ljudskom glupošću, bahatošću, mržnjom, pakošću i pomračenjem razuma… Usledili su poslednji podaci o nesrećama uzrokovanim višom silom – zemljotresima, razbuktalim požarima, nabujalim poplavama, strahovitim vetrovima, kišama il’ smetovima… i na kraju priče o svakojakim prevarama, podvalama, podmetanjima, krađama i prekrađama, lažima, izmišljotinama, zadrtostima, nezadovoljstvima, nerazumevanjima, nepoštovanjima, izneverenostima…

Nestalo je struje i televizor je umuknuo. Mrak. Poput kakvog laserskog zraka svetlost je iskusno pronašla put kroz rasparani otvor na somotskoj zavesi do irisa njegove zenice. Stresao se i namreškao očne kapke.

Naredni dani mrzovoljno su se provlačili kroz izmaglicu koja je, kako mu se činilo, trajala već mesecima u njegovom kraju. Hodao je sporo zbog osećaja težine u nogama koje je s mukom pokretao. U glavi su mu odzvanjale rečenice prezenterke vremenske prognoze o nekakvim česticama sa šifrom. Pomenute su imale oznake koje su sadržale i slova i brojke i podsećale ga na kakav špijunski roman. Palo mu je na pamet kako bi se glavne junakinje mogućeg bestseler štiva mogle tako i zvati: Tajni agent PM 10 i Tajni agent PM 2.5.

Zamislio se potom i zapitao da li se rodnoosetljivi jezik primenjuje i kada su tajni agenti u pitanju? Jer, ako se isto rodnoosetljivo jezičko pravilo mora primenjivati i u ovom slučaju, da li su onda Tajna agentkinja PM-10 i Tajna agentkinja PM 2.5 u ozbiljnoj opasnosti? Da li se na taj način otkriva da su tajni agenti ženskog roda i tako im pola tajnosti biva rasvetljeno a život postaje ugrožen? Da li je i koga u nadležnim komisijama uopšte bilo briga za te žene dok su izglasavali pomenute jezičke promene? I gde je tu, najzad, bila pravda koja se naveliko poslednjih godina tražila za svakojake, neretko i sasvim neprimerene ličnosti i slučajeve? 

Uz svu muku tegljenja otečenih nogu kroz grad pod maglom, počeo je da se smeje svom toku misli. Nije se smejao, što se kaže, sebi u bradu već naglas. Uopšte mu nije bilo važno šta će reći prolaznici i da li će i koliko njih pomisliti da ima psihijatrijsku šifru s obzirom na to da je hodao sam i cerekao se. Istini za volju, vazduh u gradu jeste bio više nalik nekoj teškoj pozorišnoj zavesi nego prozirnom omotaču, što ga je u ovom slučaju prilično štitilo od pogleda i mogućih reakcija prolaznika.

Kada je stigao do stana primetio je, jače nego ikad do sad, nešto što ga je duže vreme mučilo. Činilo mu se kao da je sa sobom povukao celu onu tešku zavesu sazdanu od smoga, dima, vlage, šifrovanih čestica… i prevukao je preko očiju. Trljao ih je bezuspešno pokušavajući da skine tu čudnu mrenu koja mu je mutila vid. 

Koliko sutradan našao se, nateran od komšije, u oftalmološkoj klinici držeći u rukama papir sa šifrom: H26.9 – Cataracta.

Desetak dana kasnije započeo je za njega pravu torturu pribavljanja traženih uverenja i uputa za pripremne preglede povodom predstojeće medicinske intervencije. 

Nakon pet dana ležao je na stolu u operacionoj sali sa timom medicinara oko sebe. Skidanje skrame i zamena sočiva na jednom oku trajali su neočekivano kratko, ali njemu kao da je bilo svejedno. I pre, a i sada posle uspešno izvedene intervencije. Osećao je samo jak umor i jedva čekao da se sve završi, da izbegne odgovore na raznorazna pitanja, da se kako zna i ume domogne svog stana i zavali telo u izlizanu tamnobraon kožnu naslonjaču.

Tokom vikenda došlo je do delimičnog razvedravanja, ne samo u njegovoj pročišćenoj slici jednog oka, već i u atmosferskim prilikama nad gradom.  Odlučio je da se prošeta, iako mu je zamućenost drugog oka zadavala probleme a za njegovu operaciju predviđeno je bilo da sačeka izvesno vreme.

Međutim, tokom šetnje počeo je da oseća zvuk zujanja i pištanja u ušima. Pokušavao je da zapuši nos, dune, nabije pritisak u uši i tako ih produva, ali nije pomoglo. Što je više krivio donju vilicu, vrteo je levo desno kezeći se razvučenim čeljustima kao kakva zver, to je zujanje bilo jače. Pokušao je da osloni dlanove šaka na ušne školjke, napravi vakum i otpuši pritisak ali ni to nije menjalo unutrašnju situaciju u njegovoj glavi. 

Uveče je, posle uobičajenog šaranja po TV kanalima, popio pilulu za spavanje, ugasio svetlo i legao u krevet. Kako je sve utihnulo u sobi tako mu se pojačao haos u ušima. Kao da mu se unutar lobanje štimovao čitav simfonijski orkestar. 

Nakon neprospavane agonične noći, uprkos hemiji sabijenoj u pilule na koje je narodski rečeno – u potpunosti otupeo, ponovo se na nagovor komšije zaputio ka lekaru.

Sedeo je na pregledu kod otorinolaringologa skljokanih ramena i oborene brade ka grudima, ne dižući pogled put lekarskog tima, kao kakav nezainteresovani četrnaestogodišnji momčić. Na njihov upit prebirao je po sećanju i shvatio da zapravo već duži vremenski period ima problema sa sluhom. Ne samo da je slabije čuo na oba uha, već je neretko i pogrešno razumeo ono što sluša, imao vrtoglavice, problema sa ravnotežom…

Nakon opsežnog ispitivanja dobio je na papiru šifru H93.1 – Tinnitus.

Osetio je gušenje u grudima. Kao da nije mogao ni da udahne ni da izdahne vazduh. Obuzela ga je strahovita panika. Žurno je izašao na ulicu maltene se saplićući o vazduh. Pored njega je protrčala gomila ljudi. Zateturao se. Iz susedne ulice dopirali su glasovi. Nije uspevao da razazna šta su izvikivali. Najednom je osetio čudan presek u potkolenicama nakon čega je složio trtičnu kost na ivicu trotoara.

Ispred sebe je ugledao izlog radnje sa velikim televizorom na kome se vrteo program bez tona. 

Preko stakla su se protezale široke nalepnice.

Na jednoj je pisalo SREĆAN SVETI TRIFUN, na drugoj SREĆAN SVETI VALENTIN, a na trećoj RASPRODAJA.