Конструктор гаји ајваруше за Гиниса

Прилипац код Пожеге – Радио je Миломир Мишо Антовић(54) деценијама као машински инжењер, конструисао машине и алате, а када је његово предузеће после злосрећне приватизације и још горег потоњег газдовања пропало, вратио се на сеоско имање. Посветио се повртарству и створио сорту паприке о којој се прича. Ускоро ће, кажу, и Гинисова књига рекорда забележити својства те необичне паприке, назване „Љубов длан”.

Мишо Антовић, инжењер-повртар из плодног и живописног Прилипца, села крај пута између Пожеге и Ариља, радан је и упоран човек: какав је био и у својевремено успешној ужичкој фирми „Гама” (од које данас ништа није остало а такав је и сада, на својим њивама пуним пластеника. А посао му иде од руке, јер вешто спаја вредну породичну повртарску традицију, науку илични истраживачки дар.

– Повртарством се успешно бавио мој деда Александар, а и отац Љубо, који је волео да укршта сорте поврћа да би створио што квалитетније и отпорније. Ја сам се последњих година, пошто је отац умро, посветио том породичном послу, а хоћу и деци (две ћерке студирају хортикултуру, а син учи средњу пољопривредну) да отворим перспективу. Почео сам да примењујем научна сазнања, проучавао сам литературу, стално консултовао стручњаке и резултати нису изостали – каже Мишо за наш лист, који данас гаји расадни материјал за паприку, парадајз, краставац...

Почео је од четири пластеника, набављена на вересију, а сада има своја 44 мања и осам већих пластеника. Наредне године, каже, поставиће још 30. Акумулирано знање креативно је искористио у експерименте, пратио је нарочито добре генетске линије, укрштао сорте. Уз остало, створио је црвену паприку ајварушу „Љубов длан” (по оцу је назвао), која је лане, после две године испитивања, у Министарству пољопривреде добила сертификат.

– Сорта „Љубов длан” даје принос од 130 тона по хектару, док друге, домаће сорте паприка ајваруша дају око 75 тона. То је, незванично, и у свету највећи принос. Њени плодови су крупнији и меснатији, мање је воде у њима, боље се љуште, бујније је стабло, а отпорнија је на болести. Могу да правим и паприке чији су плодови и до 700 грама тешки, али тржиште хоће оне упола лакше, средње крупноће, па форсирам ту генетску линију. Идуће године намеравам да уђем у Гинисову књигу рекорда тако што ћу постићи највећи принос паприке по хектару и створити најкрупније плодове – најављује овај инжењер-повртар.

Антовић ствара нарочито семе за своје поврће, чија клијавост је изузетна: на 100 засађених никне чак 98 семенки. Зато по његов расадни материјал у Прилипац (а производи преко 300.000 расадних јединица) долазе власници пластеника из свих крајева Србије, па и Црне Горе и Републике Српске.

– Здраво семе сејем у квалитетан увозни супстрат (израелски), као заштиту користим најбоље петослојне антивирусне најлоне, унутра су тунели са двослојним најлоном, производња је на „електричним ћебадима” за топле леје. Залива се посебним фунгицидом, уз прихрану специјалним ђубривима са микроелементима. Садим на фолијама, не копам и не плевим, уштеда воде при заливању је и до 70 одсто, влага је уједначена, производња здравија. Наравно, све су то велика улагања, али без њих нема ни успеха – закључује наш саговорник.