Од 100 динара дуга наплати се само један

Просечна стопа наплате дуга у Србији износи само 1,16 одсто. Говором новца, то би значило да се на сваких 100 динара дуга наплати само један. Због тога 73 одсто предузећа у Србији никада или ретко покушава наплату потраживања судским путем. Просечно време потребно за извршење уговора износи 635 дана.

На пример, Трговински суд у Београду покрива 17 општина, а годишње прими 22.000 предмета извршења и запошљава само девет извршитеља. Сваки од њих, има 200 предмета месечно или око 52 минута дневно по предмету. До првог покушаја пленидбе, у просеку прође скоро пет месеци, док између два покушаја просечно прође једно годишње доба или око 90 дана. За извршење једне одлуке Трговинског суда потребна су најмање три покушаја. Међутим, у 90 одсто случајева за извршење је потребно више од 10 покушаја. Због тога постоје предмети старији од десет година. Просечно, од 14 покушаја пленидбе изврши се један.

– Све ово што је наведено за собом оставља многе последице. Подстиче се неодговорно понашање дужника. Аутоматски се постављају строжи услови кредитирања, а повећавају се и камате. Штету трпе предузећа и грађани који плаћају. Перцепција јавности о правосудном систему се погоршава. Грађани се обраћају Европском суду за људска права – наводи Драгана Станојевић, заменик директора Програма за реформу стечајног и извршног поступка који финансира УСАИД.

Америчка агенција за међународну економску сарадњу (УСАИД) спровела је истраживање тренутног стања у Србији и извршила анализу системских решења у региону. Закључак је да је реформа Закона о извршном поступку (ЗИП) неопходна. Крајем прошле године формирана је неформална група стручњака коју су чиниле судије првостепених судова, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије, представници банака, адвокатуре и Министарства правде. Проблеми су детектовани и о њима је обавештено Министарство правде које је у мају ове године формирало радну групу која је урадила нацрт измена и допуна ЗИП-а.

(/slika2)Нацрт је Министарству предат 1. октобра ове године и о њему још није расправљано.

– После више месеци озбиљног разматрања свих могућих опција и анализе система извршења у суседним земљама, стручњаци из Србије су се сагласили да је систем неопходно мењати. Сложили су се да је најбоље решење, поред судског извршења, успоставити и савремени и ефикасан систем професионалних извршитеља. За разлику од људи који тренутно раде као судски извршитељи и који немају адекватну стручну спрему за обављање овог посла нити икаква средства за рад, „нови извршитељи” ће бити обучавани, имаће лиценцу Министарства правде, службену легитимацију. Они ће поступати самостално у оквиру законских одредби, одговараће сопственом имовином, а имаће и обавезу осигурања од професионалне одговорности – објашњава Станојевићева.

Према њеним речима, ова „реформа” може да се спроведе релативно брзо и ефикасно. Како каже, помало је нереално очекивати да држава из буџета издвоји додатан новац како би обучила судске извршитеље, обезбедила им неопходна средства или адекватан простор за рад који сада немају, а нарочито у условима финансијске кризе и рестриктивне буџетске политике.

– Од кључног значаја је увођење паралелног система судских и професионалних извршитеља. Када постоји директна конкуренција између ова два система, брзо се увиди да је професионални систем ефикаснији. Постојање професионалних извршитеља представљаће подстрек судским извршитељима да побољшају свој рад. Судски и професионални извршитељи биће равноправни, а извршне судије надзираће рад оба система – објаснио је Слободан Спасић, судија Врховног суда и члан Радне групе за измену закона.

(/slika3)Поред осталихпоследица нефункционалног система, „детектован” је и проблем дугог трајања извршног поступка. Према речима заменице директора Програма, због овог проблема грађани Србије почели су да се обраћају Суду за људска права у Стразбуру.

– Чланом шест Међународне конвенције о људским правима загарантовано је право на суђење у разумном року. Пошто су људи пролазили прво кроз процедуру једног дугог парничења, а потом годинама чекали извршење правноснажне пресуде, почели су да се обраћају суду у Стразбуру тражећи заштиту. Поражавајуће је за једну државу да у оквиру свог система није у могућности да нешто предузме. Суд у Стразбуру је до сада донео седам пресуда у корист грађана који су тужили Србију. Реч је о предметима старим и до 15 година – наводи Станојевићева.

Снежана Андрејевић, судија Врховног суда Србије и члан стручне групе за израду закона, сматра да је Србија под притиском Европског суда за људска права у Стразбуру. Према њеним речима, пресудама овог суда не налаже се само исплата повериоцима, већ постоје и друге опште мере које Србија мора да спроведе. Једна од њих је и измена неефикасних прописа.

– Постоји потреба да се процедуралне реформе ускладе са структурном реформом правосуђа. Коначно, ту је и потреба да се побољша систем извршења… Тај систем не треба само реформисати, већ изменити из корена – каже судија Андрејевић.

Сви саговорници слажу се у једном: за пословни сектор, поготово за инвеститоре, реформа система извршења и увођење професионалних извршитеља доноси предвидивост и сигурност, а чини и уштеду у новцу и времену. То би, слажу се, Србију свакако учинило пожељнијим местом за улагање у условима све оштрије конкурентности у региону.