Настављачи велике византијске уметности

Ономад смо прославили Светог Саву. Како ко, али обележисмо. Растко Немањић је 13. век обележио својим радом и делом. Са Балкана, из српске забити, кренуо је ка великом циљу. На самом почетку те своје мисије обновио је манастире на Светој Гори, Хиландар, Филотеј, сазидао цркву у Јерусалиму и у Цариграду.

Растко је очигледно био човек од мере и укуса. О томе говоре све његове задужбине. Сарађивао је с фрескомајсторима и иконописцима, окупљао око себе златаре и илуминаторе, доводио зидаре из Грчке, царске и дворске уметнике. Сви су они били учитељи нашим мајсторима Србима и македонским Словенима. Ми смо настављачи велике византијске уметности из које антика никад није нестала. На југу Балкана рођена је европска цивилизација чијим остацима је остала Европа пунила своје музеје жалећи што се то није десило њој. А српско средњовековно сликарство наставило је хуманизам антике и васкрсло њен свет. Растко нас је поставио овде између Истока и Запада као јединствене и своје. Не дајући се никоме, стигосмо до 21. века.

Прилика је да се подсетимо још неких личности које су значајне за обележавање Светог Саве. Једна од њих је београдски књиговезац Глигорије Возаревић. После ослобођења од Турака Србија се све више окретала Европи и достигнућима која одатле стижу. Возаревић је био пореклом из Лежимира и занат је изучио у Земуну, а касније је отишао у Беч, где је усавршио своје умеће. Први је издао Доситејева и дела Димитрија Давидовића, а издавао је и алманах „Голубица”. На наговор Вука Караџића отворио је књижару поред данашња кафане „Знак питања”. Изнад улаза висила је једна књига, а у књижари се уз стране и домаће књиге и часописе окупљала тек стасала интелигенција. Ново грађанско друштво било је опијено патриотизмом, те је и установљавање прославе највећег српског светитеља било његова победа. У знак те победе Глигорије је на свом имању изван града подигао дрвени крст као знак победе. Књижар је дао да се новопостављени крст украси представама Свете Тројице и Светог Ђорђа, свог крсног имена, и натписом: Богу и људима Глигорије Возаревић 1847. на Врачару. Возаревић је наредне године умро од туберкулозе, а његова жена и сарадница Сара овај крст је завештала палилулској цркви.

Дрвени крст је обнављан три пута – 1895, 1923. и 1933. године, када је постављен онај који стоји и данас. Овај крај Београда познат је под именом Црвени крст, јер је прво ту затечено знамење било црвене боје. Да ли овај белег страшног догађаја стоји на самом месту његовог одигравања, нисмо сигурни. Постоје записи који указују на то да су мошти нашег светитеља спаљене на Чупиној хумци, што би одговарало положају на којем се данас на Ташмајдану налази ресторан „Последња шанса”. Свети Сава је морао да умре двапут. Прво је издахнуо 1235. године у бугарском граду Трнову, у 61. години живота, а други пут на ломачи 1595.

Али после свега, ипак је победио знак крста.

Светлана Брновић Митић,

историчар уметности