Тешко бреме за Обаму

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 7. децембра – За Барака Обаму се и даље везују наде да би могао да допринесе смањивању глобалних потреса, али је тренутно јача веза између – постојећих и претећих стратешких ломова. Ланчане драме без преседана у новијој историји могле би да и будућег председника САД убаце у „зачарани круг немила и недрага” који већ распамећује милијарде људи широм планете – слуте овдашњи стратези.

Концентрисани на обнову, сада осетно смањеног, утицаја Вашингтона у свету, они констатују да ће та нова глобализаторска мисија бити знатно тежа – и од пионирског подухвата којим је први пут црнац изабран за шефа Беле куће, и од прерастања кризе на америчком тржишту некретнина и кредита у глобални финансијски метеж. Невоље се, додају, повезују брже од могућности да се отклоне…

Каквим изазовима то запетљавање излаже Америку – усред „најсложенијег преноса власти у њеној модерној историји” – види се из три ударна текста у данашњем „Њујорк тајмсу”. Региструјемо их у најсажетијем виду.

У првој ексклузивности се каже да ће главнина појачања, за која се залаже и Обама, на авганистанском фронту бити распоређена око све угроженијег престоничног Кабула, што значи да ће оно добрим делом изостати на југу те земље где би требало да остваре најважнији овдашњи циљ – уништавање Ал Каиде.

Друга студија, коју одлазећа администрација Џорџа Буша нуди Обами, препоручује се да се Пакистан, који још важи за важног партнера у „глобалном рату против тероризма”, упозори да ће му бити смањена војна помоћ (сада око 10 милијарди долара) ако не предузме одлучније акције против талибана (свргнутих у Авганистану међународном интервенцијом пре седам година) и упоришта Осаме бин Ладена у северним пограничним племенски организованим областима, одакле се лансирају напади на Авганистан.

Заборавите све то, најважније је, после терористичког масакра у Мумбају, спречити избијање рата међу нуклеарним силама Индије и Пакистана, оптуженог да су атентатори дошли с његове територије – истиче се у трећој анализи, која као да се надовезује на претходну, где се упозорава да је Исламабад добар део помоћи из Америке усмеравао на надметање са Њу Делхијем, уместо на борбу против вашингтонских непријатеља број један (Ал Каиде и талибана).    

Опет укратко: назире се „зачарани круг”. Готово све што предузмеш на једном пољу, испоставља се као проблем на другом.

У оквиру наведеног трећег курса, шеф Стратфора, компаније за анализу стратешких ризика, Џорџ Фридман упозорава на могућни „домино ефекат” у пет варијанти: 1. Индија предузима мере одмазде против Пакистана, 2. Пакистан повлачи трупе из зоне суочавања са Ал Каидом и талибанима и групише их на граници према Индији, 3. Ал Каида и талибани добијају, тако, одрешеније руке за акције у Авганистану против међународних трупа (под окриљем УН, углавном из НАТО на челу са Американцима), 4. У Авганистану се онда погоршава положај Американаца којима је преко потребно садејство пакистанских снага (али и даље јачање новог савезништва с тешко повређеном Индијом), 5. Док гледа повећање напетости између Пакистана и Индије, уз „зазор” према Израелу и окружен ратиштима у Ираку и Авганистану, Иран закључује да и сам треба да изгради нуклеарно оружје (што Америка сматра највећом опасношћу по своју и безбедност света).

Кад се све наведено има у виду – при чему треба узети у обзир растући регионални утицај Русије и Кине, а донекле и Турске – произлази да се ствара „врзино коло” чије „поцупкивање” може да подстакне нови ланац кошмара, који се протеже од Медитерана (обала Израела, палестинских територија, Либана и Сирије) до Индокине (где је са Индијом гранични Мјанмар (бивша Бурма), чију је власт Буш сврстао међу „преостале тираније које треба уклонити”.

Трагедија у Мумбају могла би да разори Обамину пројектовану стратегију за југ Азије – процењује Фридман. Новоизабрани амерички председник је као приоритет, подсећају хроничари, најавио преусмеравање војних акција, у року од 16 месеци, са Ирака на Авганистан, па и пограничне делове Пакистана, с циљем да се „докрајчи Ал Каида” против које је, сматра, Буш запоставио борбу зарад инвазије на Ирак (под неоснованом претпоставком да се тамо крије или прави оружје за масовно уништавање). У новонасталим околностима, и под тешким политичким наслеђем, мораће, по свему судећи, да заигра „симултанку” (од Медитерана до Индокине, као и у дозираној трансформацији односа с Бриселом, Москвом, Пекингом и процесом који се сагледава као крај „униполарности”). А то је изазов (поготову ако на другој страни нису „пацери”) у коме и најискуснији велемајстори изгубе понеку партију.