Teško breme za Obamu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 7. decembra – Za Baraka Obamu se i dalje vezuju nade da bi mogao da doprinese smanjivanju globalnih potresa, ali je trenutno jača veza između – postojećih i pretećih strateških lomova. Lančane drame bez presedana u novijoj istoriji mogle bi da i budućeg predsednika SAD ubace u „začarani krug nemila i nedraga” koji već raspamećuje milijarde ljudi širom planete – slute ovdašnji stratezi.

Koncentrisani na obnovu, sada osetno smanjenog, uticaja Vašingtona u svetu, oni konstatuju da će ta nova globalizatorska misija biti znatno teža – i od pionirskog poduhvata kojim je prvi put crnac izabran za šefa Bele kuće, i od prerastanja krize na američkom tržištu nekretnina i kredita u globalni finansijski metež. Nevolje se, dodaju, povezuju brže od mogućnosti da se otklone…

Kakvim izazovima to zapetljavanje izlaže Ameriku – usred „najsloženijeg prenosa vlasti u njenoj modernoj istoriji” – vidi se iz tri udarna teksta u današnjem „Njujork tajmsu”. Registrujemo ih u najsažetijem vidu.

U prvoj ekskluzivnosti se kaže da će glavnina pojačanja, za koja se zalaže i Obama, na avganistanskom frontu biti raspoređena oko sve ugroženijeg prestoničnog Kabula, što znači da će ono dobrim delom izostati na jugu te zemlje gde bi trebalo da ostvare najvažniji ovdašnji cilj – uništavanje Al Kaide.

Druga studija, koju odlazeća administracija Džordža Buša nudi Obami, preporučuje se da se Pakistan, koji još važi za važnog partnera u „globalnom ratu protiv terorizma”, upozori da će mu biti smanjena vojna pomoć (sada oko 10 milijardi dolara) ako ne preduzme odlučnije akcije protiv talibana (svrgnutih u Avganistanu međunarodnom intervencijom pre sedam godina) i uporišta Osame bin Ladena u severnim pograničnim plemenski organizovanim oblastima, odakle se lansiraju napadi na Avganistan.

Zaboravite sve to, najvažnije je, posle terorističkog masakra u Mumbaju, sprečiti izbijanje rata među nuklearnim silama Indije i Pakistana, optuženog da su atentatori došli s njegove teritorije – ističe se u trećoj analizi, koja kao da se nadovezuje na prethodnu, gde se upozorava da je Islamabad dobar deo pomoći iz Amerike usmeravao na nadmetanje sa Nju Delhijem, umesto na borbu protiv vašingtonskih neprijatelja broj jedan (Al Kaide i talibana).    

Opet ukratko: nazire se „začarani krug”. Gotovo sve što preduzmeš na jednom polju, ispostavlja se kao problem na drugom.

U okviru navedenog trećeg kursa, šef Stratfora, kompanije za analizu strateških rizika, Džordž Fridman upozorava na mogućni „domino efekat” u pet varijanti: 1. Indija preduzima mere odmazde protiv Pakistana, 2. Pakistan povlači trupe iz zone suočavanja sa Al Kaidom i talibanima i grupiše ih na granici prema Indiji, 3. Al Kaida i talibani dobijaju, tako, odrešenije ruke za akcije u Avganistanu protiv međunarodnih trupa (pod okriljem UN, uglavnom iz NATO na čelu sa Amerikancima), 4. U Avganistanu se onda pogoršava položaj Amerikanaca kojima je preko potrebno sadejstvo pakistanskih snaga (ali i dalje jačanje novog savezništva s teško povređenom Indijom), 5. Dok gleda povećanje napetosti između Pakistana i Indije, uz „zazor” prema Izraelu i okružen ratištima u Iraku i Avganistanu, Iran zaključuje da i sam treba da izgradi nuklearno oružje (što Amerika smatra najvećom opasnošću po svoju i bezbednost sveta).

Kad se sve navedeno ima u vidu – pri čemu treba uzeti u obzir rastući regionalni uticaj Rusije i Kine, a donekle i Turske – proizlazi da se stvara „vrzino kolo” čije „pocupkivanje” može da podstakne novi lanac košmara, koji se proteže od Mediterana (obala Izraela, palestinskih teritorija, Libana i Sirije) do Indokine (gde je sa Indijom granični Mjanmar (bivša Burma), čiju je vlast Buš svrstao među „preostale tiranije koje treba ukloniti”.

Tragedija u Mumbaju mogla bi da razori Obaminu projektovanu strategiju za jug Azije – procenjuje Fridman. Novoizabrani američki predsednik je kao prioritet, podsećaju hroničari, najavio preusmeravanje vojnih akcija, u roku od 16 meseci, sa Iraka na Avganistan, pa i pogranične delove Pakistana, s ciljem da se „dokrajči Al Kaida” protiv koje je, smatra, Buš zapostavio borbu zarad invazije na Irak (pod neosnovanom pretpostavkom da se tamo krije ili pravi oružje za masovno uništavanje). U novonastalim okolnostima, i pod teškim političkim nasleđem, moraće, po svemu sudeći, da zaigra „simultanku” (od Mediterana do Indokine, kao i u doziranoj transformaciji odnosa s Briselom, Moskvom, Pekingom i procesom koji se sagledava kao kraj „unipolarnosti”). A to je izazov (pogotovu ako na drugoj strani nisu „paceri”) u kome i najiskusniji velemajstori izgube poneku partiju.