Сарајево између Кијева и Михнена

Од нашег сталног дописника 

Бањалука – Када је пре три године избио сукоб у Украјини, у Сарајеву је завладала еуфорија због „историјске шансе за Босну и Херцеговину”. „Зеленски, фактички, бије неку битку и за нас”, говорио је тада лидер највеће бошњачке странке СДА Бакир Изетбеговић. Три године касније, после доласка на власт Доналда Трампа и све извеснијег мира у Украјини – који би можда могао резултирати међународном верификацијом о подели те земље – те нових порука из Вашингтона изречених на Минхенској безбедносној конференцији, у Сарајеву се слути осећај разочарења.  

Бошњачке политичке и интелектуалне вође су се пре три године уздале у то да ће се геополитички преокрет рефлектовати и на регион, омогућавајући им да кроз притиске страних центара моћи додатно ослабе позицију Републике Српске.      

Бошњачки лидери, али и они у Загребу, вајкали су се да ће Српска и Србија покушати да исправе историјске неправде у региону, што им је омогућавало да у међународним круговима појачају наратив о потреби ограничавања надлежности РС, уз додатни притисак на Србију и њено „обуздавање”. У међувремену, глобалне околности су се промениле, а приоритети Запада постали другачији, а тиме и однос међународних актера према БиХ, па је опширну интерпретацију Минхенске конференције, међу осталима, дао Жељко Комшић. Поруке са те конференције Комшић је описао као „шокантне”, уз наду да би она могла бити отрежњење за велики број европских лидера.

Провејава утисак да се у Сарајеву надају да ће политику коју је заступала Америка сада преузети ЕУ, а пре свега Немачка, па је Комшићу јасно да је јаз између Европе и Америке непремостив, а да, како је рекао, Додик и Човић ликују, па додаје: „Нема више Марфија, нема више О'Брајена, Шмит се склонио у најдубљу рупу, не појављује се, а све о чему мисли јесу резултати нових избора у Немачкој и нада се да би, неким чудом, могао политички преживети. Европа покушава да се пресабере и све што можемо желети јесте да то и успе”, сумирао је Комшић, који извлачи закључак да „треба да учинимо нешто сами за себе”.

Професор Ненад Кецмановић се не чуди томе што се Комшић први огорчено огласио о резултатима Минхенске конференције. Како је Кецмановић навео за бањалучке медије, Комшић је био „највећи бенефицијар политике америчких демократа које су Бошњаке ’натоциљале’ у рат за целовиту БиХ”, од које су, како је навео, једва извукли фртаљ. Кецмановић каже да је Комшић сликовито описао атмосферу која је владала у Минхену: „Трампов потпредседник Џејмс Ди Венс је без рукавица ишамарао европске лидере по оба образа, а они, иако би могли да га подсете да су руску специјалну операцију у Украјини изазвале САД, а не ЕУ, ипак рачунају да је мудрије да ћуте и покушају да одобровоље суперсилу.”

Кецмановић је истакао да Комшић хвали дрчног немачког председника Франка Валтера Штајнмајера како је нешто одбрусио, па изашао и додаје: „Његова славна канцеларка Ангела Меркел, када је открила да је ЦИА прислушкује, прихватила је да је то у њеном интересу, а кад су јој уништили ’Северни ток два’ није смела ни да нагађа да би то можда могле да буду САД. Европљани су ономад неодољиво подсећали на Бошњаке и уз њих пратеће српске и хрватске аутошовинисте, који су више бринули да се штогод не замере Бриселу, а пре свега Вашингтону, него за интересе и емоције свога народа”, подсећа Кецмановић.

Да је Минхен разоткрио политичку дезоријентацију Сарајева које је збуњено новим околностима, сматра и председник Републике Српске Милорад Додик који је оценио да се политика Сарајева сада суочава с реалношћу. „Хранитеља Марфија и Шмита више нема. Време је да се коначно пређе из фазе политичког пубертета у стварну одговорност”, рекао је Додик.

Председавајућа Председништва БиХ Жељка Цвијановић је изјавила да је говор америчког потпредседника Венса на Минхенској конференцији велики број европских државника оставио без текста.

„Његова порука је да се Европа мора вратити истинским вредностима, демократији, слободи говора и нецензурисању политичких неистомишљеника”, истакла је она и приметила да многи нису били спремни да чују истину да је Европа прекршила основне принципе демократије, цензурисала слободу говора, забранила хришћанима верске слободе, допустила неконтролисане миграције и радикализацију Европе и умешала се у изборне процесе других слободних земаља.

Подозревање од суседа, уз заговарање ослањања на Турску и Немачку и даље оставља утисак о неспремности Бошњака на дијалог са друга два народа, без ослањања на страну арбитражу.

У Сарајеву, али и Загребу, тада су тобож бринули да ће Срби, попут Руса, кренути у преправљање неправедних комунистичких граница које су их исцепкале, слутећи да ће Путину поћи за руком да ресетује „крај историје” и коригује националне промашаје комунистичких власти, а потом то с успехом и међународно верификује. Зато је тешко поверовати у оцене појединих аналитичара да Русија не признаје Косово и да то неће урадити ни у случају постизања договора са САД о подели Украјине само ради тога што се Путину осладила спознаја да и Москва има пуно право на двоструке аршине у складу са својим интересима. Пре би се могло претпоставити да Москва разуме да је и јужна српска покрајина још једна у низу озбиљних грешака насталих у време социјализма и да је пре то околност која повезује Крим и КиМ. Баш као што „пропали” Мински споразуми пре могу бити аналогија која указује на превртљив и недоследан однос Запада према Дејтонском споразуму и неспровођењу потписаних обавеза о успостави заједнице српских општина на Космету, него што би, како се то све време покушавало представити, дешавања у Украјини могла инспирисати власти у Српској или Србији да у БиХ покушају да створе властити Донбас или да војним путем врате Косово и Метохију.