Sarajevo između Kijeva i Mihnena

Od našeg stalnog dopisnika 

Banjaluka – Kada je pre tri godine izbio sukob u Ukrajini, u Sarajevu je zavladala euforija zbog „istorijske šanse za Bosnu i Hercegovinu”. „Zelenski, faktički, bije neku bitku i za nas”, govorio je tada lider najveće bošnjačke stranke SDA Bakir Izetbegović. Tri godine kasnije, posle dolaska na vlast Donalda Trampa i sve izvesnijeg mira u Ukrajini – koji bi možda mogao rezultirati međunarodnom verifikacijom o podeli te zemlje – te novih poruka iz Vašingtona izrečenih na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, u Sarajevu se sluti osećaj razočarenja.  

Bošnjačke političke i intelektualne vođe su se pre tri godine uzdale u to da će se geopolitički preokret reflektovati i na region, omogućavajući im da kroz pritiske stranih centara moći dodatno oslabe poziciju Republike Srpske.      

Bošnjački lideri, ali i oni u Zagrebu, vajkali su se da će Srpska i Srbija pokušati da isprave istorijske nepravde u regionu, što im je omogućavalo da u međunarodnim krugovima pojačaju narativ o potrebi ograničavanja nadležnosti RS, uz dodatni pritisak na Srbiju i njeno „obuzdavanje”. U međuvremenu, globalne okolnosti su se promenile, a prioriteti Zapada postali drugačiji, a time i odnos međunarodnih aktera prema BiH, pa je opširnu interpretaciju Minhenske konferencije, među ostalima, dao Željko Komšić. Poruke sa te konferencije Komšić je opisao kao „šokantne”, uz nadu da bi ona mogla biti otrežnjenje za veliki broj evropskih lidera.

Provejava utisak da se u Sarajevu nadaju da će politiku koju je zastupala Amerika sada preuzeti EU, a pre svega Nemačka, pa je Komšiću jasno da je jaz između Evrope i Amerike nepremostiv, a da, kako je rekao, Dodik i Čović likuju, pa dodaje: „Nema više Marfija, nema više O'Brajena, Šmit se sklonio u najdublju rupu, ne pojavljuje se, a sve o čemu misli jesu rezultati novih izbora u Nemačkoj i nada se da bi, nekim čudom, mogao politički preživeti. Evropa pokušava da se presabere i sve što možemo želeti jeste da to i uspe”, sumirao je Komšić, koji izvlači zaključak da „treba da učinimo nešto sami za sebe”.

Profesor Nenad Kecmanović se ne čudi tome što se Komšić prvi ogorčeno oglasio o rezultatima Minhenske konferencije. Kako je Kecmanović naveo za banjalučke medije, Komšić je bio „najveći beneficijar politike američkih demokrata koje su Bošnjake ’natociljale’ u rat za celovitu BiH”, od koje su, kako je naveo, jedva izvukli frtalj. Kecmanović kaže da je Komšić slikovito opisao atmosferu koja je vladala u Minhenu: „Trampov potpredsednik Džejms Di Vens je bez rukavica išamarao evropske lidere po oba obraza, a oni, iako bi mogli da ga podsete da su rusku specijalnu operaciju u Ukrajini izazvale SAD, a ne EU, ipak računaju da je mudrije da ćute i pokušaju da odobrovolje supersilu.”

Kecmanović je istakao da Komšić hvali drčnog nemačkog predsednika Franka Valtera Štajnmajera kako je nešto odbrusio, pa izašao i dodaje: „Njegova slavna kancelarka Angela Merkel, kada je otkrila da je CIA prisluškuje, prihvatila je da je to u njenom interesu, a kad su joj uništili ’Severni tok dva’ nije smela ni da nagađa da bi to možda mogle da budu SAD. Evropljani su onomad neodoljivo podsećali na Bošnjake i uz njih prateće srpske i hrvatske autošoviniste, koji su više brinuli da se štogod ne zamere Briselu, a pre svega Vašingtonu, nego za interese i emocije svoga naroda”, podseća Kecmanović.

Da je Minhen razotkrio političku dezorijentaciju Sarajeva koje je zbunjeno novim okolnostima, smatra i predsednik Republike Srpske Milorad Dodik koji je ocenio da se politika Sarajeva sada suočava s realnošću. „Hranitelja Marfija i Šmita više nema. Vreme je da se konačno pređe iz faze političkog puberteta u stvarnu odgovornost”, rekao je Dodik.

Predsedavajuća Predsedništva BiH Željka Cvijanović je izjavila da je govor američkog potpredsednika Vensa na Minhenskoj konferenciji veliki broj evropskih državnika ostavio bez teksta.

„Njegova poruka je da se Evropa mora vratiti istinskim vrednostima, demokratiji, slobodi govora i necenzurisanju političkih neistomišljenika”, istakla je ona i primetila da mnogi nisu bili spremni da čuju istinu da je Evropa prekršila osnovne principe demokratije, cenzurisala slobodu govora, zabranila hrišćanima verske slobode, dopustila nekontrolisane migracije i radikalizaciju Evrope i umešala se u izborne procese drugih slobodnih zemalja.

Podozrevanje od suseda, uz zagovaranje oslanjanja na Tursku i Nemačku i dalje ostavlja utisak o nespremnosti Bošnjaka na dijalog sa druga dva naroda, bez oslanjanja na stranu arbitražu.

U Sarajevu, ali i Zagrebu, tada su tobož brinuli da će Srbi, poput Rusa, krenuti u prepravljanje nepravednih komunističkih granica koje su ih iscepkale, sluteći da će Putinu poći za rukom da resetuje „kraj istorije” i koriguje nacionalne promašaje komunističkih vlasti, a potom to s uspehom i međunarodno verifikuje. Zato je teško poverovati u ocene pojedinih analitičara da Rusija ne priznaje Kosovo i da to neće uraditi ni u slučaju postizanja dogovora sa SAD o podeli Ukrajine samo radi toga što se Putinu osladila spoznaja da i Moskva ima puno pravo na dvostruke aršine u skladu sa svojim interesima. Pre bi se moglo pretpostaviti da Moskva razume da je i južna srpska pokrajina još jedna u nizu ozbiljnih grešaka nastalih u vreme socijalizma i da je pre to okolnost koja povezuje Krim i KiM. Baš kao što „propali” Minski sporazumi pre mogu biti analogija koja ukazuje na prevrtljiv i nedosledan odnos Zapada prema Dejtonskom sporazumu i nesprovođenju potpisanih obaveza o uspostavi zajednice srpskih opština na Kosmetu, nego što bi, kako se to sve vreme pokušavalo predstaviti, dešavanja u Ukrajini mogla inspirisati vlasti u Srpskoj ili Srbiji da u BiH pokušaju da stvore vlastiti Donbas ili da vojnim putem vrate Kosovo i Metohiju.