Дан Српског Карнеги хола

Аустрија има Музик ферајн у Бечу, Русија – дворану „Чајковски” у Москви, Француска – дворану „Плејел”, Канада има салу „Глен Гулд” у Торонту, а Америка дворану „Карнеги хол” у Њујорку, непревазиђено музичко светилиште на планети Земљи. А ми?

Ми имамо нашу Задужбину Илије Милосављевића Коларца, у којој је концертна дворана непревазиђене акустике и изузетне харизме. Свечано је отворена 4. фебруара 1932. године, кроз њу су прошле највеће легенде музичке уметности, а данас се тај дан оснивања слави великим концертом. И то је ове године био догађај за себе.

Препун Коларац, с много додатних столица, стотине које стоје на галерији, атмосфера у сали „за богове”, а на сцени – ансамбли Музичке продукције РТС-а у најјачем саставу: Симфонијски оркестар, Мешовити хор и четворо врсних солиста – Биљана Јовановић, Ивана Србљан, Марко Живковић и Сава Вемић. Симфонијски оркестар, који „станује” у дворани Коларца (јер нема свој простор за рад), заједно с хором и солистима пожелео је да свом домаћину – Коларцу, за свечану годишњицу понуди вансеријски програм: Моцартов Реквијем и Виолински концерт Чајковског, са Романом Симовићем као солистом. Дириговао је шеф-диригент Србољуб Динић.

Било је то велико музичко вече. Сви на сцени, инспирисани препуном двораном, дали су свој максимум, исијавајући синергију какву одавно нисмо видели у том простору. Хор је звучао хомогено, уједначено и јасно артикулисано – посебно у Моцартовим фугама, које су јединствене у музичкој литератури; квартет солиста је звучао уједначено, интерпретирајући своје деонице са стилском префињеношћу, којом Реквијем обилује.

Оркестар је свирао с великим полетом, прецизно реагујући на руку диригента. У чудесној интерпретацији концерта за виолину и оркестар Чајковског, Роман Симовић се показао као неприкосновени владар материјом коју интерпретира, а два биса на захтев публике заокружила су ово несвакидашње вече. Посебно у пратњи трећег става тог концерта, диригент Динић је показао сву своју спретност, јер је требало отпратити та фуриозна темпа солисте.

Да сам репортер неке телевизије, какве бих све бисере покупио после оваквог концерта. Али једна изјава посетиоца посебно је за памћење: „Боже, колико се, у овој лудници, осећам боље после оваквог вансеријског музичког доживљаја!”

А за такав доживљај заслужни су Музичка продукција РТС-а (браво!), Симфонијски оркестар и хор (браво!), квартет солиста (браво!) и суверени диригент Србољуб Динић (браво!). Наравно, браво и за дворану Коларца и њено руководство, јер су скоро девет деценија очували наше музичко светилиште.

Док сам одлазио у четврту фебруарску ноћ, у глави су ми одзвањали чудесна Лакримоза из Реквијема, други став виолинског концерта Чајковског и стампедо у трећем ставу истог концерта – какав се одавно није чуо у том простору. А мотало ми се још нешто по глави: у догледно време, Београд ће, као метропола, добити и неке нове концертне просторе. И треба. Али, традиција остаје традиција, а то је наш Коларац, који је хроничар музичког живота света за читав један век. Треба ли да поновим да је дворана Коларца – Српски Карнеги хол. Све честитке за 93 године нашег јединог и непоновљивог музичког светилишта.

Професор Никола Рацков