Dan Srpskog Karnegi hola

Austrija ima Muzik ferajn u Beču, Rusija – dvoranu „Čajkovski” u Moskvi, Francuska – dvoranu „Plejel”, Kanada ima salu „Glen Guld” u Torontu, a Amerika dvoranu „Karnegi hol” u Njujorku, neprevaziđeno muzičko svetilište na planeti Zemlji. A mi?

Mi imamo našu Zadužbinu Ilije Milosavljevića Kolarca, u kojoj je koncertna dvorana neprevaziđene akustike i izuzetne harizme. Svečano je otvorena 4. februara 1932. godine, kroz nju su prošle najveće legende muzičke umetnosti, a danas se taj dan osnivanja slavi velikim koncertom. I to je ove godine bio događaj za sebe.

Prepun Kolarac, s mnogo dodatnih stolica, stotine koje stoje na galeriji, atmosfera u sali „za bogove”, a na sceni – ansambli Muzičke produkcije RTS-a u najjačem sastavu: Simfonijski orkestar, Mešoviti hor i četvoro vrsnih solista – Biljana Jovanović, Ivana Srbljan, Marko Živković i Sava Vemić. Simfonijski orkestar, koji „stanuje” u dvorani Kolarca (jer nema svoj prostor za rad), zajedno s horom i solistima poželeo je da svom domaćinu – Kolarcu, za svečanu godišnjicu ponudi vanserijski program: Mocartov Rekvijem i Violinski koncert Čajkovskog, sa Romanom Simovićem kao solistom. Dirigovao je šef-dirigent Srboljub Dinić.

Bilo je to veliko muzičko veče. Svi na sceni, inspirisani prepunom dvoranom, dali su svoj maksimum, isijavajući sinergiju kakvu odavno nismo videli u tom prostoru. Hor je zvučao homogeno, ujednačeno i jasno artikulisano – posebno u Mocartovim fugama, koje su jedinstvene u muzičkoj literaturi; kvartet solista je zvučao ujednačeno, interpretirajući svoje deonice sa stilskom prefinjenošću, kojom Rekvijem obiluje.

Orkestar je svirao s velikim poletom, precizno reagujući na ruku dirigenta. U čudesnoj interpretaciji koncerta za violinu i orkestar Čajkovskog, Roman Simović se pokazao kao neprikosnoveni vladar materijom koju interpretira, a dva bisa na zahtev publike zaokružila su ovo nesvakidašnje veče. Posebno u pratnji trećeg stava tog koncerta, dirigent Dinić je pokazao svu svoju spretnost, jer je trebalo otpratiti ta furiozna tempa soliste.

Da sam reporter neke televizije, kakve bih sve bisere pokupio posle ovakvog koncerta. Ali jedna izjava posetioca posebno je za pamćenje: „Bože, koliko se, u ovoj ludnici, osećam bolje posle ovakvog vanserijskog muzičkog doživljaja!”

A za takav doživljaj zaslužni su Muzička produkcija RTS-a (bravo!), Simfonijski orkestar i hor (bravo!), kvartet solista (bravo!) i suvereni dirigent Srboljub Dinić (bravo!). Naravno, bravo i za dvoranu Kolarca i njeno rukovodstvo, jer su skoro devet decenija očuvali naše muzičko svetilište.

Dok sam odlazio u četvrtu februarsku noć, u glavi su mi odzvanjali čudesna Lakrimoza iz Rekvijema, drugi stav violinskog koncerta Čajkovskog i stampedo u trećem stavu istog koncerta – kakav se odavno nije čuo u tom prostoru. A motalo mi se još nešto po glavi: u dogledno vreme, Beograd će, kao metropola, dobiti i neke nove koncertne prostore. I treba. Ali, tradicija ostaje tradicija, a to je naš Kolarac, koji je hroničar muzičkog života sveta za čitav jedan vek. Treba li da ponovim da je dvorana Kolarca – Srpski Karnegi hol. Sve čestitke za 93 godine našeg jedinog i neponovljivog muzičkog svetilišta.

Profesor Nikola Rackov