Фама о студентима

Управа једне лондонске галерије стицајем околности шаље чувара слика у Америку да одржи важан говор поводом враћања чувене слике тамошњем музеју. Чувар по доласку објашњава домаћинима да је његов посао само да седи и гледа слике, али домаћини то тумаче као скромност која их додатно уверава да је реч вансеријском познаваоцу сликарства. Наравно, током боравка многе трагикомичне ситуације указују на могућу забуну, али домаћини остају уверени да је реч о, истина мало уврнутом, али врхунском ликовном критичару. 
То је заплет филма који неодољиво подсећа на ситуацију у којој су се нашли студенти у блокади. Они су, из неког разлога, само тражили да се учини доступном документација о реконструкцији железничке станице, а део јавности одмах их је прогласио за месије и ауторитете у свим друштвеним и политичким питањима, па се ишло до захтева да студенти чине скупштину и владу. 
Било би претерано рећи да студентски протести представљају комедију или трагедију, али неких елемената (траги)комедије забуне свакако има. На пример: студентски пленуми одлучују о настави уместо ректорског и деканских колегијума; студенти сами себе руше на испитима онемогућавајући да се они одрже; држава инсистира на аутономији универзитета; професори који се залажу да се уведе обавезан испит из српског језика – јер су студенти неписмени, као и они код којих је пролазност на испитима три од 100, сада предлажу да исти ти студенти воде државу. 
Забуна у случају студентских протеста произлази из поистовећивања стварности и представа о њој. Томе је људска врста иначе склона, о чему сведоче народне умотворине попут оне – што је баби мило, то јој се и снило, или што би сажето рекли Енглези вишфул тинкинг. 
Стварност, с једне стране, сведочи да није никакво посебно достигнуће бити студент. Статистички посматрано, све који се роде у Србији чека место на факултету. Број рођених током једне године је нешто виши од 64.000, што је готово идентично броју акредитованих уписних места на вишим школама и факултетима. Наравно, не постају сви студенти. Има оних који то не желе, али то не доводи у питање чињеницу да међу студентима, као и у било којој другој популацији, има оних који су изванредни, оних који су просечни и наравно оних који ни по којем критеријуму нису за студије. Према мом вишегодишњем искуству и слободној процени, сваке године се појави пет до десет одсто оних који су фантастични и којима нису потребни чак ни професори да би савладали градиво, па и знатно више од тога. Трећина уписаних на време схвати да у животу има важнијих ствари од факултета. Десетак или који проценат више је оних који ни то не могу, па године проводе пратећи наставу пастирским погледом и чекајући пролазак Халејеве комете, кад обично и они дипломирају. Наравно, највише је оних који постепено сазревају и у већој или мањој мери током студија напредују. Ту спадају они талентовани, али лењи и немотивисани, али и они вредни и мотивисани који су погрешили у избору факултета, као и многи у сваком смислу просечно квалитетни. (Намерно не помињем оне који купују дипломе јер за њих у пристојном тексту, какав би овај да буде, нема места.) Већ ова груба подела сведочи да студенти по својим квалитетима нису хомогена категорија и да се не могу од свих очекивати подједнака постигнућа и компетенције. Оно што их, међутим, чини сличним јесте генерацијска веза и све оно што младост као специфичност модерног доба (раније су постојали само детињство и одраслост) са собом носи. 
С друге стране, у друштвеној уобразиљи студенти имају митско значење. Они, не само у нашој култури, симболизују интелектуалну радозналост, енергију и тежњу ка друштвеним променама и напретку. Они су оличење наде, револуције и бољег друштва. Бунтовни дух, идеализам, правдољубивост и истинољубивост који им се приписују буде код старијих симпатије, носталгију за пропуштеним приликама и жал за начињеним компромисима. 
Тој слици понајвише је допринела литература у којој студенти представљају главне јунаке неких од најбољих светских романа (Растињак, Раскољников, Дедалус, Базаров…). У нашој популарној култури студенти такође заузимају посебно место. Представљени као занесењаци, често несхваћени од конзервативне већине, они су моралне вертикале, весници и носиоци промена. Значај студената у нашој култури је тим већи ако се зна да је још средином 20. века Србија била доминантно сељачка земља у којој се 80 одсто становништва бавило пољопривредом, а радништво представљало слој и идеал којем се тежило и који је друштво фаворизовало. 
Тек је фамозна 1968. година скренула пажњу шире јавности на студенте као специфичан слој који је требало озбиљно схватити. Друг Тито је рекао да су студенти у праву и био је у праву. Разумео је да су они будући стручњаци – слој који ће у блиској будућности управљати друштвеним системима и машинама које ће заменити радничку класу, као што су комбајни и трактори заменили сељаке. Без обзира на то што су наступали с паролама које су биле у складу са социјалистичком идеологијом и против дегенеративних тенденција партијског руководства, студенти су, заправо, подигли глас у име настајуће нове средње класе пред којом је била будућност. Мада је и та класа од почетка била склона деформацијама и корумпираности – о чему сведоче филмови с краја седамдесетих и осамдесетих година прошлог века – она је била стуб стабилности и мотор развоја друштва. 
Пола века касније та класа више нема будућност. Данас су сви постали стручњаци и сви су менаџери за нешто, а имати факултет једва да је у рангу средње школе пре педесет година. Стручњаци у многим областима губе тло под ногама. Као некада сељаци пред комбајнима и радници пред машинама, сада се они повлаче пред новим технологијама и вештачком интелигенцијом. Њихов укупан друштвени положај опада и само врло мали број прилагодљивих који ће управљати ВИ успеће да задржи некадашњи виши друштвени статус. Не чуди отуда да стручњаци од некадашње елите окренуте будућности сада постају конзервативан друштвени слој. Парола да Србија стане понајбоље сведочи о овом још неосвешћеном и неартикулисаном осећању. Узалудно се надају да ће, ако Србија стане, они очувати старе привилегије. Али неће, јер ако Србија и стане неће стати свет, а ни Србија неће стати, него ће пасти. Са њом и стручњаци, посебно они на државним јаслама, који сада најактивније подржавају и подстичу студенте на протесте и блокаде.
Блокаде не блокирају систем. Систем функционише – траљаво као и увек, али функционише. Блокаде блокирају само најбоље студенте, који губе драгоцено време и шансе, а фаворизују оне најгоре и просечне, али промућурне, који би да активизмом и политичким каналима запоседну више друштвене положаје какве им дипломе више не гарантују. Већина, ипак, о томе не размишља, привлаче их тренутне психолошке награде које даје групна динамика протеста. Изгубљена енергија и разочарања која следе разумна су и нужна цена одрастања.
С друге стране, нестручност, корупција, аљкавост, олако држање да се несрећа неће догодити и ко зна шта још, наставиће да убијају. Тако је било од изградње пирамиде у Меидуму до пада спејс-шатла „Колумбија” и безброј свакодневних несрећа у којима људи посвуда гину због туђих грешака. То знају и студенти и они који их подржавају и било би лепо да се о стварним разлозима протеста искрено проговори. Није филозофски сакривати истину – боље је ћутати.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа