Задивљујуће поштовање породичних веза

75. БЕРЛИНАЛЕ
Берлин – Један од најлепших, ако не и најлепши филм у главном такмичарском програму 75. Берлинала без сумње је био „Живети на земљи” кинеског сценаристе и редитеља Хуо Менга (1984) из Таиканга у провинцији Хенан. Са дебелим покрићем освојио је „Сребрног медведа” за најбољег редитеља.

На страницама „Политике” још 2018. године писано је о овом талентованом кинеском аутору током фестивала под руководством легендарног Ђа Жангкеа „Прикривени тигар, скривени змај” у Пингјау, јер је тамо био награђен и за свој чаробни првенац „Прећи границу” у којем је такође истраживао дубоки утицај савременог историјског тренутка на традиције, емоције и односе кинеског народа. То чини и у „Живети на земљи”, али знатно шире и дубље, о чему је а њим за „Политику” разговарано у Берлину у присуству његовог продуцента и преводиоца.

У овом визуелно раскошном филму може да се види проток времена, како се Кина трансформише док је породица ухваћена између тежине традиције и привлачења напретка. Те 1991. године, на коју се односи радња филма, Кина пролази кроз велике социо-економске промене па многи напуштају своја рурална подручја у потрази за послом у градовима, због чега десетогодишњи Чуанг бива остављен на селу док родитељи раде у граду. Хуо Менг каже да је желео да покаже како у позадини модернизације појава технологије преобликује сеоски традиционални начин живота и како циклуси рађања, смрти, бракова и сахрана, откривају трајну тежину традиције и притиске балансирања породичних одговорности са светом који се брзо мења. На мој коментар да је у „Живети на земљи” показао и шири историјски контекст, Хуо Менг је одговорио:

– Више од три хиљаде година па до осамдесетих прошлог века, Кина је била друштвени систем заснован на пољопривреди, где су кинески фармери стварали огромну већину друштвеног богатства. Људи су били укорењени у земљи, а њихова одећа, храна, становање и превоз зависили су од рада, или како наслов филма каже, живота на тој земљи. Међутим, због ниске продуктивности, неконтролисаних природних катастрофа и тешкоћа које је проузроковао човек, овај систем је такође донео огроман притисак на живот фармера. Да би преживео у таквом окружењу, кинески народ је морао да постане вредан, отпоран и да поседује дубок осећај послушности и издржљивости.

Оно што гледаоце, осим предивних слика, привлачи Менговом филму је приказивање задивљујућег поштовања породичних веза што је одавно избледело за Западу. О томе редитељ каже:

– Породично јединство је било од суштинског значаја, служећи као основа за превазилажење непознатих ризика и обезбеђивање стабилности међу генерацијама. Као резултат тога, у вредностима кинеског народа, одрицање од личне среће у корист народа и породице често се посматра као племенита морална врлина.

На питање да ли је управо то покренуло идеју за филм, он одговара:

– Оно што ме заправо покреће јесте мој живот, моје сопствено животно искуство које сам проживео одрастајући на селу у Кини, као и мој свакодневни живот са рођацима и породицама. Желео сам да опишем како су, када су се колективистичке друштвене политике сукобиле са традицијама обликованим током миленијума, људи били приморани да се прилагоде што је довело у питање сам начин живота. Такође сам сматрао да је важно да опишем велике притиске са којима су се жене суочавале, и друштвено и физички, који су оставили трајну и често неповратну штету. Ове теме су огромне, али се огледају у личним причама ове једне породице.

Једногодишње снимање „Живети на земљи”  има оправдање у ауторовој жељи да „ухвати” сва четири годишња доба и да ткању наратива, који обухвата четири генерације, омогући изградњу далекосежног, импресивног света у коме би се теме живота, постојања и проласка времена могле одвијати, а да притом и даље остаје простор за тумачење. Захтеван је ово био пројекат, село које гледамо на платну је посебно сценографски изграђено у провинцији Хенан, а Менг је са својим сниматељем Гуо Дамингом створио филмски језик због којег се стиче утисак савремености филма који није чисто натуралистички или ограничен реализмом. Посебну захвалност аутор дугује својој многочланој глумачкој екипи коју чини и велики број натуршчика о којима он каже:

– Сваки извођач је у своју улогу унео сопствена проживљена искуства, спајајући се неприметно са својим ликовима. Њихови наступи не откривају само измишљене портрете већ дубоко личне, замршене емоционалне пејзаже, слојеве осећања који би иначе могли остати скривени. Ово ми је поново потврдило да, без обзира на то колико суров био живот у непопустљивом систему, сваки појединац носи урођену потребу за уметношћу и изражавањем.

Живети на земљи или живети земљу, јер на оба начина може да се протумачи назив филма, отворило је Хуо Менгу и простор приказа традиције, ритуала и веровања сеоских житеља.

– У основи, мислимо да постоји загробни живот људи и да постоји и нека врста реинкарнације. Зато се ритуално на сахрани спаљују духови за покојне, за некадашње рођаке и за живе. Живи су људи који стварно живе и то заједно са људима који су  физички умрли, али су њихови духови увек са нама. Нису умрли. Само су преминули – каже награђени аутор који филм види као средство за преношење информација и знања онима који нису упознати са овим временом и местом које приказује.

На питање зашто његови јунаци говоре брзо и да ли је то и у стварности тако, добитник заслуженог „Сребрног медведа” за најбољег редитеља уз осмех одговара:

– Људи из Хенана говоре веома брзо јер морају да прате и хватају време. Време им је веома важно и увек су у журби на тему времена.