Zadivljujuće poštovanje porodičnih veza

75. BERLINALE
Berlin – Jedan od najlepših, ako ne i najlepši film u glavnom takmičarskom programu 75. Berlinala bez sumnje je bio „Živeti na zemlji” kineskog scenariste i reditelja Huo Menga (1984) iz Taikanga u provinciji Henan. Sa debelim pokrićem osvojio je „Srebrnog medveda” za najboljeg reditelja.

Na stranicama „Politike” još 2018. godine pisano je o ovom talentovanom kineskom autoru tokom festivala pod rukovodstvom legendarnog Đa Žangkea „Prikriveni tigar, skriveni zmaj” u Pingjau, jer je tamo bio nagrađen i za svoj čarobni prvenac „Preći granicu” u kojem je takođe istraživao duboki uticaj savremenog istorijskog trenutka na tradicije, emocije i odnose kineskog naroda. To čini i u „Živeti na zemlji”, ali znatno šire i dublje, o čemu je a njim za „Politiku” razgovarano u Berlinu u prisustvu njegovog producenta i prevodioca.

U ovom vizuelno raskošnom filmu može da se vidi protok vremena, kako se Kina transformiše dok je porodica uhvaćena između težine tradicije i privlačenja napretka. Te 1991. godine, na koju se odnosi radnja filma, Kina prolazi kroz velike socio-ekonomske promene pa mnogi napuštaju svoja ruralna područja u potrazi za poslom u gradovima, zbog čega desetogodišnji Čuang biva ostavljen na selu dok roditelji rade u gradu. Huo Meng kaže da je želeo da pokaže kako u pozadini modernizacije pojava tehnologije preoblikuje seoski tradicionalni način života i kako ciklusi rađanja, smrti, brakova i sahrana, otkrivaju trajnu težinu tradicije i pritiske balansiranja porodičnih odgovornosti sa svetom koji se brzo menja. Na moj komentar da je u „Živeti na zemlji” pokazao i širi istorijski kontekst, Huo Meng je odgovorio:

– Više od tri hiljade godina pa do osamdesetih prošlog veka, Kina je bila društveni sistem zasnovan na poljoprivredi, gde su kineski farmeri stvarali ogromnu većinu društvenog bogatstva. Ljudi su bili ukorenjeni u zemlji, a njihova odeća, hrana, stanovanje i prevoz zavisili su od rada, ili kako naslov filma kaže, života na toj zemlji. Međutim, zbog niske produktivnosti, nekontrolisanih prirodnih katastrofa i teškoća koje je prouzrokovao čovek, ovaj sistem je takođe doneo ogroman pritisak na život farmera. Da bi preživeo u takvom okruženju, kineski narod je morao da postane vredan, otporan i da poseduje dubok osećaj poslušnosti i izdržljivosti.

Ono što gledaoce, osim predivnih slika, privlači Mengovom filmu je prikazivanje zadivljujućeg poštovanja porodičnih veza što je odavno izbledelo za Zapadu. O tome reditelj kaže:

– Porodično jedinstvo je bilo od suštinskog značaja, služeći kao osnova za prevazilaženje nepoznatih rizika i obezbeđivanje stabilnosti među generacijama. Kao rezultat toga, u vrednostima kineskog naroda, odricanje od lične sreće u korist naroda i porodice često se posmatra kao plemenita moralna vrlina.

Na pitanje da li je upravo to pokrenulo ideju za film, on odgovara:

– Ono što me zapravo pokreće jeste moj život, moje sopstveno životno iskustvo koje sam proživeo odrastajući na selu u Kini, kao i moj svakodnevni život sa rođacima i porodicama. Želeo sam da opišem kako su, kada su se kolektivističke društvene politike sukobile sa tradicijama oblikovanim tokom milenijuma, ljudi bili primorani da se prilagode što je dovelo u pitanje sam način života. Takođe sam smatrao da je važno da opišem velike pritiske sa kojima su se žene suočavale, i društveno i fizički, koji su ostavili trajnu i često nepovratnu štetu. Ove teme su ogromne, ali se ogledaju u ličnim pričama ove jedne porodice.

Jednogodišnje snimanje „Živeti na zemlji”  ima opravdanje u autorovoj želji da „uhvati” sva četiri godišnja doba i da tkanju narativa, koji obuhvata četiri generacije, omogući izgradnju dalekosežnog, impresivnog sveta u kome bi se teme života, postojanja i prolaska vremena mogle odvijati, a da pritom i dalje ostaje prostor za tumačenje. Zahtevan je ovo bio projekat, selo koje gledamo na platnu je posebno scenografski izgrađeno u provinciji Henan, a Meng je sa svojim snimateljem Guo Damingom stvorio filmski jezik zbog kojeg se stiče utisak savremenosti filma koji nije čisto naturalistički ili ograničen realizmom. Posebnu zahvalnost autor duguje svojoj mnogočlanoj glumačkoj ekipi koju čini i veliki broj naturščika o kojima on kaže:

– Svaki izvođač je u svoju ulogu uneo sopstvena proživljena iskustva, spajajući se neprimetno sa svojim likovima. Njihovi nastupi ne otkrivaju samo izmišljene portrete već duboko lične, zamršene emocionalne pejzaže, slojeve osećanja koji bi inače mogli ostati skriveni. Ovo mi je ponovo potvrdilo da, bez obzira na to koliko surov bio život u nepopustljivom sistemu, svaki pojedinac nosi urođenu potrebu za umetnošću i izražavanjem.

Živeti na zemlji ili živeti zemlju, jer na oba načina može da se protumači naziv filma, otvorilo je Huo Mengu i prostor prikaza tradicije, rituala i verovanja seoskih žitelja.

– U osnovi, mislimo da postoji zagrobni život ljudi i da postoji i neka vrsta reinkarnacije. Zato se ritualno na sahrani spaljuju duhovi za pokojne, za nekadašnje rođake i za žive. Živi su ljudi koji stvarno žive i to zajedno sa ljudima koji su  fizički umrli, ali su njihovi duhovi uvek sa nama. Nisu umrli. Samo su preminuli – kaže nagrađeni autor koji film vidi kao sredstvo za prenošenje informacija i znanja onima koji nisu upoznati sa ovim vremenom i mestom koje prikazuje.

Na pitanje zašto njegovi junaci govore brzo i da li je to i u stvarnosti tako, dobitnik zasluženog „Srebrnog medveda” za najboljeg reditelja uz osmeh odgovara:

– Ljudi iz Henana govore veoma brzo jer moraju da prate i hvataju vreme. Vreme im je veoma važno i uvek su u žurbi na temu vremena.