Чишћење пута до слободе

Сценски текст представе „Српској омладини, Димитрије Туцовић” аутора Златка Паковића, има фрагментарну структуру, чини га спој драмских сцена и сонгова који имају брехтовску функцију ироничних политичких коментара (композитор Божидар Обрадиновић). Они онеобичавају радњу са циљем буђења гледаочеве критичке свести, у чему ова представа нарочито подсећа на раније, такође сјајно Паковићево дело „Ибзенов Непријатељ народа као Брехтов поучни комад”.

Радња има елементе метатеатралности и фантастике, имајући у виду да се на сцени укрштају мртви и живи, прошлост и садашњост, стварност и позориште. Ликови, сабласти из прошлости, Димитрија Туцовића (Лазар Максић) и лазаревачке комунисткиње Спасеније Цане Бабовић (Јелена Цвијетић), сусрећу се са нашим временом зверског капитализма који је унедоглед продубио друштвену раслојеност против које су се они и некада борили, тражећи правду и људскост.

Редитељ Паковић радњу смешта на узану централну сцену, преовлађујуће огољену, али ће се са развојем радње дискретно уносити сликовити реквизити и декор (сценографија Невена Шурлан, костим Соња Которчевић). Гледаоци су смештени у две групе, гледамо једни у друге, док је сцена између нас. Поједини глумци седе међу нама, чиме се конкретно и симболички укида граница између извођача и публике, ствара се заједнички, ритуални простор, што је нарочито важно имајући у виду ужарену актуелност тематике представе. Гледаоци постају више или мање активни део извођења, нисмо сакривени у безбедном мраку, већ смо саучесници радње, што је важно брехтовско значење. Позориште постаје платформа спознаје стварности, где такође не смемо да будемо пасивни посматрачи, већ активни људи који имају одговорност и који могу да буду покретачи друштвених промена, нарочито онда када то постане горућа, вриштећа потреба.

У том смислу, Димитрије нам се директно обраћа, гледа нас у очи говорећи о наопакости нашег времена, о обезглављујућој трци за профитом који је заменио Бога, о експлоатацији, нашем ропству и стању анестезиране равнодушности, али и о императиву љубави, које нема без љубави за слободу, као што нема идеала без социјалне правде. У том жестоком, изазовном говору, Туцовић алудира на важност актуелних догађаја на нашој друштвеној позорници, на устанак непрегледних колона младих људи који су дигли глас против корупције, против дубински трулог система, израслог на безочним лажима и бескрупулозним отимачинама. Истиче и да је право на побуну основно људско право, као и то да је грађанска непослушност урођена човеку.

            У радњу је уведена линија наратива који носе Мајка (Ивана Недељковић) и Син (Бранимир Ранђеловић), деликатан и катарзичан одраз трагичних догађаја који су се десили у школи „Владислав Рибникар”. Један снажно изражајан монолог Мајке тумачи догађаје на митском нивоу, дубоке, универзалне, античке трагичности, а у исто време и у савременом контексту суморне баналности нашег друштва, извитопереног појма славе. И тај чин непојмљивог насиља, есенцијализованог зла, доводи се у везу са свеприсутним друштвеним гажењем једнакости и правде, које је Туцовић чврсто заступао и страдао за њих у Првом светском рату, када је имао Христове 33 године. Христолика значења Димтрија истиче његов отац, Прота Јеврем Туцовић (Угљеша Спасојевић), који између осталог каже да је његов син био за опште добро, а не за приватну ствар, питајући се како да човек не постане борац за социјалну правду, ако има имало саосећања и памети.

Јелена Цвијетић потресно гради и препознатљиви лик Вукосаве Ђокић, обесправљене сиромашне раднице, чистачице, мајке, која се кљука лековима да би прегурала изазове у нељудском, корумпираном друштву. Она остаје достојанствена у поразу, у натераности да да отказ због телевизијске изјаве о принуђености да дође на митинг подршке корумпираном председнику општине, оптуженом за вишеструка силовања. Боба Стојимировић сугестивно и ауторитативно игра Човека најбогатијег у држави, тип леденог тајкуна, „позоришну експозитуру господина Мишковића”, брехтовски аутоироничну појаву која истовремено представља фигуру бешчашћа, али и његову разградњу, продубљујући и ширећи тако значења. Посебно је ефектан његов субверзивно ироничан сонг „Ми богаташи”, где између осталог пева да су богаташи категорија лопова, обликујући жестоку критику капитализма која по стилу и значењима подсећа на Брехта, на његову „Оперу за три гроша”, и чувену мисао да је пљачка банке мањи злочин од њеног оснивања. Богаташ постаје и симбол замена теза, личних интереса који се проглашавају државним добром и системске производње лажи коју ова вредна и ангажована представа јасно раскринкава, чистећи пут до истине и слободе.