Čišćenje puta do slobode

Scenski tekst predstave „Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović” autora Zlatka Pakovića, ima fragmentarnu strukturu, čini ga spoj dramskih scena i songova koji imaju brehtovsku funkciju ironičnih političkih komentara (kompozitor Božidar Obradinović). Oni oneobičavaju radnju sa ciljem buđenja gledaočeve kritičke svesti, u čemu ova predstava naročito podseća na ranije, takođe sjajno Pakovićevo delo „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad”.

Radnja ima elemente metateatralnosti i fantastike, imajući u vidu da se na sceni ukrštaju mrtvi i živi, prošlost i sadašnjost, stvarnost i pozorište. Likovi, sablasti iz prošlosti, Dimitrija Tucovića (Lazar Maksić) i lazarevačke komunistkinje Spasenije Cane Babović (Jelena Cvijetić), susreću se sa našim vremenom zverskog kapitalizma koji je unedogled produbio društvenu raslojenost protiv koje su se oni i nekada borili, tražeći pravdu i ljudskost.

Reditelj Paković radnju smešta na uzanu centralnu scenu, preovlađujuće ogoljenu, ali će se sa razvojem radnje diskretno unositi slikoviti rekviziti i dekor (scenografija Nevena Šurlan, kostim Sonja Kotorčević). Gledaoci su smešteni u dve grupe, gledamo jedni u druge, dok je scena između nas. Pojedini glumci sede među nama, čime se konkretno i simbolički ukida granica između izvođača i publike, stvara se zajednički, ritualni prostor, što je naročito važno imajući u vidu užarenu aktuelnost tematike predstave. Gledaoci postaju više ili manje aktivni deo izvođenja, nismo sakriveni u bezbednom mraku, već smo saučesnici radnje, što je važno brehtovsko značenje. Pozorište postaje platforma spoznaje stvarnosti, gde takođe ne smemo da budemo pasivni posmatrači, već aktivni ljudi koji imaju odgovornost i koji mogu da budu pokretači društvenih promena, naročito onda kada to postane goruća, vrišteća potreba.

U tom smislu, Dimitrije nam se direktno obraća, gleda nas u oči govoreći o naopakosti našeg vremena, o obezglavljujućoj trci za profitom koji je zamenio Boga, o eksploataciji, našem ropstvu i stanju anestezirane ravnodušnosti, ali i o imperativu ljubavi, koje nema bez ljubavi za slobodu, kao što nema ideala bez socijalne pravde. U tom žestokom, izazovnom govoru, Tucović aludira na važnost aktuelnih događaja na našoj društvenoj pozornici, na ustanak nepreglednih kolona mladih ljudi koji su digli glas protiv korupcije, protiv dubinski trulog sistema, izraslog na bezočnim lažima i beskrupuloznim otimačinama. Ističe i da je pravo na pobunu osnovno ljudsko pravo, kao i to da je građanska neposlušnost urođena čoveku.

            U radnju je uvedena linija narativa koji nose Majka (Ivana Nedeljković) i Sin (Branimir Ranđelović), delikatan i katarzičan odraz tragičnih događaja koji su se desili u školi „Vladislav Ribnikar”. Jedan snažno izražajan monolog Majke tumači događaje na mitskom nivou, duboke, univerzalne, antičke tragičnosti, a u isto vreme i u savremenom kontekstu sumorne banalnosti našeg društva, izvitoperenog pojma slave. I taj čin nepojmljivog nasilja, esencijalizovanog zla, dovodi se u vezu sa sveprisutnim društvenim gaženjem jednakosti i pravde, koje je Tucović čvrsto zastupao i stradao za njih u Prvom svetskom ratu, kada je imao Hristove 33 godine. Hristolika značenja Dimtrija ističe njegov otac, Prota Jevrem Tucović (Uglješa Spasojević), koji između ostalog kaže da je njegov sin bio za opšte dobro, a ne za privatnu stvar, pitajući se kako da čovek ne postane borac za socijalnu pravdu, ako ima imalo saosećanja i pameti.

Jelena Cvijetić potresno gradi i prepoznatljivi lik Vukosave Đokić, obespravljene siromašne radnice, čistačice, majke, koja se kljuka lekovima da bi pregurala izazove u neljudskom, korumpiranom društvu. Ona ostaje dostojanstvena u porazu, u nateranosti da da otkaz zbog televizijske izjave o prinuđenosti da dođe na miting podrške korumpiranom predsedniku opštine, optuženom za višestruka silovanja. Boba Stojimirović sugestivno i autoritativno igra Čoveka najbogatijeg u državi, tip ledenog tajkuna, „pozorišnu ekspozituru gospodina Miškovića”, brehtovski autoironičnu pojavu koja istovremeno predstavlja figuru beščašća, ali i njegovu razgradnju, produbljujući i šireći tako značenja. Posebno je efektan njegov subverzivno ironičan song „Mi bogataši”, gde između ostalog peva da su bogataši kategorija lopova, oblikujući žestoku kritiku kapitalizma koja po stilu i značenjima podseća na Brehta, na njegovu „Operu za tri groša”, i čuvenu misao da je pljačka banke manji zločin od njenog osnivanja. Bogataš postaje i simbol zamena teza, ličnih interesa koji se proglašavaju državnim dobrom i sistemske proizvodnje laži koju ova vredna i angažovana predstava jasno raskrinkava, čisteći put do istine i slobode.